29. Januara 2020. | 04:04
Početna / Pokazivač pokazuje / Kad porastem biću…Ana Štajdohar

Kad porastem biću…Ana Štajdohar

Pevačica koja svojim glasom i širokim osmehom svakog petka pleni sa malih ekrana je još kao dete znala šta će biti kad poraste. Kako sama kaže, peva od kada zna za sebe. Nikada nije pristajala na kompromise zarad novca već je svoju karijeru gradila strpljivo i sa puno ljubavi.
Koliko je ljubav važna u njenom životu vidi se u, gotovo, svakoj rečenici koju je izgovorila. Za nju je osećaj treme nešto poput zaljubljenosti, pokreću je osećanje ljubavi i inata, a zbog ljubavi je bila spremna da živi i u drugoj državi.
Prestala je da sebe poredi sa drugima već je svoju nesigurnost pobedila tako što je shvatila da može biti bolja od drugih.
Ana uživa u svakom danu sa svojom kćerkicom Niom i svojim glasom i osmehom sive oblake pretvara u dugu.

Ana Stajdohar

Za šta su vezana vaša najranija sećanja?

Za mlade roditelje, Tašmajdanski park, porodične odlaske na more, vrtić koji sam mrzela i zbog kog sam plakala svakog jutra, za jednu zemlju koje više nema, miris kuvanog griza, osećaj bezbrižnosti…

Po čemu pamtite svoj rodni grad?

Ja u njemu živim, svaki dan je tu za mene. Pamtim njegov izgled iz perioda kada sam bila mala, dosta se promenio od tad. Moj Beograd je u međuvremenu porastao i moglo bi se reći poružneo. Kroz šta je sve prošao i kroz šta prolazi, nije ni čudo. Ipak, Beograd i dalje predstavlja veličinu koju mnogi iz regiona (novi naziv za Jugoslaviju) rado posećuju i u kom žele da pronađu svoje mesto.

Kakvi ste bili kao dete?

Volela sam da budem u centru pažnje. To sam najčešće postizala pevanjem.

Gde ste provodili svoje raspuste?

Odlazili smo porodično u jedno malo mesto u Sloveniji. Dane smo provodili na reci Kupi, u dugim šetnjama kroz obližnju šumu, tražili smo šumske jagode, brali kupine ili smo pravili izlete na hrvatsko primorje koje je bilo blizu. U tom mestašcetu je bilo i domaćih životinja i ja sam obožavala da ih svakodnevno obilazimi hranim. Takve raspuste je grubo prekinuo raspad Jugoslavije. Nikada više nisam imala prilike da se tamo vratim. To mesto je ostalo zatvoreno u kutiji na kojoj piše : Moje detinjstvo” .

Ana Stajdohar
Nikada se ne treba porediti sa drugima! “ Ja sam ja i ja to radim ovako” , je mnogo bolji stav.

Kada i ko je prvi primetio da ste nadareni za muziku?

Moji roditelji, a onda i vaspitačice u vrticu, doktorke i medicinske sestre u Domu zdravlja, komšije… Stalno sam pevala. Prvi javni nastup sam imala sa četiri godine, ubrzo sam postala solista dečijeg hora JNA, pa član hora ” Kolibri” , onda je na red došla muzička škola… Pevam od kad znam za sebe. Oduvek mi je bilo jasno da je baš to ono čime u životu želim da se bavim. Ipak, uz pevanje me je interesovalo i da budem visoko obrazovana, pa sam završila fakultet i postala profesor italijanskog jezika i književnosti. Iako diploma u ovoj zemlji ne garantuje bolji kvalitet života i sigurno zaposlenje, smatram da je važna jer pruža osećaj samopoštovanja. Diploma je možda najvećim delom dokaz vaše upornosti, a kada se oko nečega dobro pomučimo, ukus rezultata je sladak.

Šta ste želeli da budete kad porastete?

Pevačica.

Sećate li se svog prvog javnog nastupa i da li ste imali tremu?

Taj prvi nastup se dogodio kada sam imala samo četiri godine. Otpevala sam tadašnju hit pesmu na koncertu jednog, u to vreme, veoma popularnog pevača i tom numerom, zapravo, otvorila njegov koncert. Dve godine kasnije već sam bila solista hora JNA i otpevala sam pesmu “Jugoslavijo, sretna rasti s nama” u Sava Centru, u pratnji pet horova, na proslavi jednog državnog praznika. Taj koncert su prenosile televizije svih republika Jugoslavije. Bila sam previše mala da bih bila svesna bitnosti tog događaja, samim tim nisam osećala nikakvu tremu. Koncertu je prisustvovala politička elita SFRJ. Na kraju pesme je publika u celoj sali ustala da aplaudira. Moji roditelji su bili jako ponosni.

Da li je trema još uvek prisutna na vašim nastupima?

Nemam tremu, osećam uzbuđenje pred nastup. Taj osećaj je sličan osećaju zaljubljenosti, treperenje u donjem stomaku i brže lupanje srca. To je osećaj koji stvara zavisnost od scene.

Koji je vaš omiljeni sladoled?

Sladoled na kugle: pistać, lešnik, čokolada i malaga.

Šta ne volite da jedete?

Iznutrice. Bljak!!!

Koji je najneobičniji poklon koji ste dobili?

Moja ćerkica je najbolji i najneobičniji poklon koji mi je poklonio život sa Nikolom. Ona je naše malo čudo. :)

Koju anegdotu iz detinjstva nikada nećete zaboraviti?

Nikada neću zaboraviti kada mi je konj u Knez Mihailovoj ulici, koga sam pomazila, uzeo iz ruku i sažvakao omiljeni mali crveni kišobran. Plakala sam celim putem do kuce.

Ana Stajdohar

Kojoj osobi se divite?

Svojim roditeljima. Ima mnogo razloga za to.

Sećate li se svoje prve simpatije( ljubavi)?

Naravno. Njegovo ime je Supermen. Svima sam pričala da mi je on dečko.

Da možete da birate koji lik iz crtanog filma biste bili?

Ja sam Štrumpfeta, a članovi mog benda su Štrumpfovi.

Koji je vaš omiljeni film?

La vita e’ bella ili u prevodu Život je lep.

Koja je vaša omiljena igra iz detinjstva?

Preskakanje lastiša, između dve vatre, čoveče ne ljuti se, monopol i igranje sa Barbikama. Meni je žalosno što se današnja deca sve manje igraju napolju sa ostalom decom, a sve više u virtuelnom svetu sama sa sobom.

Koji događaj ćete zauvek pamtiti?

Rođanje moje bubice- ljubice.

Koje stihove rado pevušite?

U ovom periodu života najčešće pevušim hitove Kolibrija.

Ko vam je najviše čitao bajke i koju bajku najviše volite?

Mama mi je čitala bajke, a često ih je i sama smišljala. Omiljene su mi bile njene priče o trapavoj devojčici koja se zvala Zaboravka i koja je, pogađate, stalno zaboravljala da uradi ono što joj mama kaže i prolazila je kroz,svakodnevno, neverovatne događaje.

Koje mane ste pobedili svojom upornošću?

Pobedila sam nesigurnost. Bilo je raznih situacija u kojima sam se pitala da li ću nešto umeti, da li ću biti dovoljno dobra. Rešavala sam to tako što bih pred drugima glumila da znam, umem i da mogu. Na kraju bih i sebe ubedila. I još jedna važna stvar-naučila sam da se ne poredim sa drugima. To je najgora osobina koju nam roditelji iz najboljih namera usade u glavu. “Vidi kako ovaj ili onaj to radi bolje” možda može da bude stimulativno, ali je mnogo veća šansa da će vam uništiti samopouzdanje. Nikada se ne treba porediti sa drugima! “ Ja sam ja i ja to radim ovako” , je mnogo bolji stav.

Šta vas nasmeje?

Kad neko igra van ritma ili kad neko loše ispriča vic.

Šta vas rastuži?

Saznanje da nema ničeg slatkog u kući.

Na koje mesto biste voleli da odete?

Volela bih da obiđem celu planetu. Što se više zemlja razlikuje od one u kojoj živim, to me više privlači da je posetim i istražim. Sviđa mi se taj osećaj kada udahneš vazduh zemlje u kojoj nisi bio nikad pre.

Šta je potrebno da biste bili uspešni u onome što volite da radite?

Uspeh je relativna stvar. Može se reći da je uspeh sama činjenica da radite baš ono što volite.

" Uspeh je kada radite ono što volite"
” Uspeh je kada radite ono što volite”

Ko vam je najveća podrška u životu?

Moja porodica.

Kako provodite svoje slobodno vreme?

U spavanju.

Koja osećanja vas pokreću?

Nekad ljubav, a nekad inat.

Šta za vas znači reč ljubav?

Ljubav je najbolji razlog postojanja.

Kakvo je vaše mišljenje o našem portalu?

Slatki ste. :)

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Bojana Pudar

Bojana Pudar
Bojana Pudar veruje da "osmeh ne košta ništa, a znači mnogo. Ako nekada sretneš osobu koja više nema osmeh, budi velikodušan, pokloni joj svoj. Niko ne oseća takvu potrebu za osmehom, kao oni koji ne mogu da ga poklone drugima".