fbpx

Olga Tomović: Dani u kojima je govorila vasiona

Godinama sam kroz izlog svoje radnje posmatrala samo jedno drvo japanske trešnje. Prisustvovala sam volšebnim transformacijama jednog drveta kroz vreme, prilike i neprilike, i nikada nije prestajalo da me fascinira. Posle najgorih mrazeva, pupilo bi golo stablo, i dok smo cvokotali u pauzi između zime i proleća, ono bi sa prvim zrakom sunca buknulo u baklju gizdavih boja. Od tamno crvene, pa sve do vatreno narandžaste i mirislo bi na najslađe sokove života.
Mnogo godina ranije izvukla sam jednu rečenicu iz Koeljovog “Alhemičara” i krasnopisom je napisala na komadu kartona, pa sam je zakačila iznad glave i čitala sam je kao molitvu svaki dan. Svaki bogovetni dan, uporno i sa uživanje i suzama u očima:”Kada nešto želiš dovoljno jako, cela se vasiona uroti da ti se ta želja ispuni.” Koelja nisam mnogo volela, šablonac, piše o bazičnim osećajima i strogo je komercijalan, ali bilo bi me sramota da ne priznam da mi je ova rečenica istiski promenila život. Ko što se neko uhvati za najtanji slamku, ja sam se držala čvrsto za veru u vasionsku pravdu i sudbinu koja je neuhvatljivi fluid, ali vredan mog klanjanja i poštovanja.
Jednoga dana u maju, drvo je eksplodiralo ispred mojih očiju. Nije se to desilo polako, jednostavno se rascvetalo i ponelo me sa sobom u jedan drugi svet koji sada zovem život, jer je pre moje želje bio samo trpljenje i kajanje i tavorenje. I zajedno sa tim drvetom probudili su mi se mirisi, oživela sam. Zakopala sam mrtve, ogolila sam grudi i zakoračila sam u nepoznato. I vasiona me je pogledla sa širokim osmehom, smo je šapnula:”Cvetaj” .
Cvetala sam dugo svako jutro i sa sumrakom povlačila sam svoje šare u porice, a mirise gurala u postelju od ljubavi. U krevet od ruža.
Onda je došla zima života… Vasiona, ona koja me je grlila i spuštala mi sazvežđa u krilo, sada me je pljunula u prazninu međuprostora. Bez boja, bez mirisa i svetla. Nije ona bila kriva. Samo je sudbina mogla da napiše život ovako životno. A pravi život nema happy and, samo trenutke sreće, ali vrednije od večnosti ničega. Bila sam kriva i ja, nisam više imala želju da je poverim svemiru, ugasila sam se i samo sam disala.
Ogromne tuge teško je nadživeti, nema recepta za oživljavanje, nema vaskrsa, samo borba sa svakim danom ispred i iza. I svako ima svoje načine da se bori sa tugom, nikome nije jedan jedinstveni pomogao da je prevaziđe, jer tuga je kao plava, utešna je, guta te i melanholijom ti boji srčane otkucaje. Uspavljuje te suzama, budi te suzama, kupa te suzama, tepa ti suzama, dok ih na kraju ne iszgutaš i počneš da ih živiš.
Njagore je kada čovek plače nad svojom sudbinom, to je ponižavajuće i jadno i proguta te ego, odvuče te u mrak, a da nisi toga svestan…patetično…bedno…
Prošla sam skoro pored mog drveta života i ono je bilo ogromno. Za razliku od mene, ono je nabujalo i poraslo, iako se oko njega beton savio oko neba. I mirisalo je.
Danas sam ponovo izvukla komad karona i ispisala sam iste patetične reči moje mantre…posadila sam želju srce i čekam vasionu da odgovori.

Olga Tomović
Olga Tomović
Rođena 1969. u Beogradu. Život joj je obeležila muzika i politika, umetnost i realnost, stvaranje i razaranje. Diplomirala je violinu na FMU u Beogradu, a takođe i žurnlistiku na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Beogradu. Pisanjem se bavi od najranijeg detinjstva, a piše kao što svira - srcem, iz srca i čiste emocije. Glavni je urednik i lektor na portalu Konkretno.co.rs, gde objavljuje svoje priče, pesme u prozi i kolumne. Autor je romana „Lav i Ruža“ i zbirke priča „Bajke o bogovima, vukovima i ženama“ , oba u završnim fazama pred objavljivanje.