~*~
I otprilike rekao bih joj…
Oko 6:37 se provezoh pored
tvojih belih dvora, i pritom
učtivost, jel’te, nalaže malo
odloženo dejstvo pažnje
– možda i utkati, utnuti nešto
u podsvest, u ostatak sna, pa neka čeka…
Recimo da poslah razlepršalog
leptira da iznad tvog lica,
neosetno ali blagotvorno,
unese klicu veselosti u te odaje.
I recimo da čudesno izdužih ruku
da ti sa dva prsta (opet jedva osetno)
nežno zacima bradu….
I recimo, ah… da posuh niz poljupčića
uz liniju tvoje grudne kosti!
I eto, ništa više golicavo,
ništa više nadražujuće, valja poći dalje…
Valja poći dalje
– Nek nam je prijatan beli dan,
samo da možemo kadgod zajedno…
da možeš baš i koje svitanje,
ah, sa mnom pozdraviti!
