Iznenada je lupilo jako. Posle nekoliko godina opet. Samo je ona čula. Ne zato što je bila sama, već zato što je lupilo u njenim grudima. Na sreću njeno bledilo niko ne primeti.
Prvi put je imala sreće, a drugi put? Ko to zna?
Na sreću svi su imali svoj život i bili preokupirani stvarima koje on nosi. Nije im više trebala kao nekada. A to i jeste zadatak jedne majke. Mogla je da se posveti svom hobiju. Pisanju. A ostalo je još neispričanih priča. Pogleda u ormar sa knjigama. Kako je nekada zavidela piscima? Kako je samo želela da i ona bude među njima? Nedavno joj se ostvarila želja. Oduševljenje je malo zasenilo razočaranje. Lakše je bilo napisati knjigu nego naći one koje će tu knjigu pročitati.
Gledala je policu i tražila pisce koji su svake godine izdavali po jednu knjigu i bili poznati. Njima je bilo lako da po celom svetu nađu čitaoce. Lepo su živeli od svog pisanja. Pored njih su bili pisci koji su preživeli vekove. Za njih su generacije čule.
Pomisli da odustane od želje da nastavi sa pisanjem. Da preostalo vreme korisnije, lepše provede. Nikada neće biti ni kao jedni, ni kao drugi.
Imati knjigu zarobljenu sa ostalim knjigama, možda i nije toliki uspeh i sreća. Pomisli ko zna koliko će se još dugo pamtiti današnji komercijalni pisci? Klasike ionako svi sve manje čitaju. Život kojim se danas živi ne ostavlja puno vremena za čitanje knjiga. Sve se brzo smenjuje, prolazi i zaboravlja. Čemu onda još jedna knjiga u beskraju drugih sličnih?
A opet, bila je srećna dok je pisala.
Da li su svi oni razmišljali ovako kao ona? Da li su svi pisali da bi pobedili vreme; živeli duže od života i svog vremena?
Neee. Bila je sigurna. Mnogi su umrli u bedi, potpuno nepoznati, i nisu ni pretpostavljali da će se roditi mnogo godina posle smrti. A opet, bili su srećni zbog svakog trenutka u kome su radili ono što vole.
Vreme ne može ni da se uspori, a kamo li zaustavi, ili pobedi. Zato je uzaludno sve sa tom namerom. Ni pisanje, ni bilo koja druga aktivnost, stvaralaštvo, materijal, oblik nisu dati za sva vremena. Nešto ima duži, drugo pak kraći vek trajanja. Privilegiju beskonačnosti ima samo vreme. Pisanje kao nešto što ispunjava čoveka, što čovek nosi u srcu, služi samo zarad radosti trenutka stvaranja i možda još jednog trenutka – trenutka čitanja.
Kad shvati da život samo kroz trenutke postoji, da se vreme kroz trenutke broji, shvati i da neće odustati.
Nastaviće da radi ono što voli upravo zbog tih trenutaka. Trenutaka lične sreće.
Upravo ti lepi trenuci su jedino što je naše, jedino što u životu imamo. Sve ostalo što će biti kasnije, bilo je nebitno i nije je zanimalo.
