Autor: dr Marija Lazarević
Pisanje pesama oduvek je bio moj način da objasnim svet — tiho, iskreno, ritmom koji je samo moj. Muzika je za mene mnogo više od zvuka; ona je emocija, govor duše i sredstvo da se povežem sa ljudima na dubljem nivou. Kada pišem, osećam kako svaki stih i svaka nota imaju moć da dotaknu srce i probude osećanja koja reči sami po sebi ne mogu preneti.
Zato pišem pesme koje pevaju drugi — izvođači koji ih interpretiraju daju život mojim stihovima. Njihov glas, energija i interpretacija stvaraju čaroliju koju nijedna pesma sama ne može da postigne. Posebno me raduje kada pesme pevaju deca, jer njihova iskrenost i čistota glasa daju mojim tekstovima novu dimenziju i snagu da dopru do srca slušalaca. Takav primer je pesma „Moja zemlja“, koju je snimio dečiji hor iz Beograda:
„Moja zemlja dušu ima.
Ponosni smo mi dabome
Dok na Hramu zvona zvone
Srbija je u srcu mome.“
Pisanje pesama, međutim, nije moguće bez sluha za muziku. Ne može svako napisati tekst za pevanje — ja dok pišem već imam ideju kako pesma treba da zvuči kada se otpeva. Svaka reč, svaka fraza u mom tekstu ima svoj ritam i melodiju, i to je ono što daje pesmi život kada je izvođač interpretira.
Iz potrebe da se govori o hrabrosti i prevazilaženju bola nastala je jedna od mojih pesama, „Petlja“. U njoj su istrazane složene emocije koje nas podsećaju da snaga dolazi iznutra iz nas samih igrajući na granici intime i tuge, kombinujući nostalgične slike prošlosti sa unutrašnjom borbom koja se ogleda u zahtevnom pozivu da ljubav ostane jedina vrednost:
„Vetar u prošlost otera dane
što boleše me vazda.
Stisni petlju u oči me gledaj.
Sve osim ljubavi razdaj.”
Toplinu i sećanje na korene i ljubav roditelja donosi pesma “Veselica” pretvarajući jednostavne reči u iskrenu pesmu. Ova pesma kroz melodiju slavi majčinsku ljubav I Radost koju ona donosi u sebi sadrži zahvalnost za one koji nas oblikuju kroz ljubav:
„Da sam tvoja miljenica
uvek majko ja sam znala.
Dika tvoja veselica
Pesmom si me darovala.”
Sasvim drugačiju energiju nosi pesma „Nina“:
„A Nina je fina, usred gustog dima
od pogleda njenog, nastaje tišina.
A Nina je fina, povoda im ne da
Noćas samo mene, moja Nina gleda.“
Ova pesma već uveliko osvaja publiku i peva se po beogradskim klubovima, postajući omiljena u noćnim izlascima i među mlađom publikom.
Pišem pesme koje dišu zajedno sa muzikom, tako da publika oseti ne samo razume poruku, već je i oseti kroz ritam, ton i melodijski tok. Tekst i muzika postaju jedno, a reči se rađaju sa notama kako bi mogle da plešu, smeju se i plaču zajedno sa izvođačem.
Pesma „Siroče“ nastaje iz gubitka i tuge, ali i iz univerzalne potrebe da se bol pretoči u umetnost.:
„Nema te više moj oče
a moj život bio si.
Ja sam sada bez tebe siroče.
Fališ mi, fališ mi.”
Osećaj oslobađanja i odlučnosti nosi pesma „Ma more“. U njoj se prepliću tuga i mir, a refren jasno poručuje otpustanje prošlih veza i veru u bolje dane:
„Ma dosta meni svega je.
Samo ti idu puštam te
u neke bolje provode
neka te drugi odvode.”
Sve ove pesme povezuje jedno: iskrenost. Pišem jer muzika dopire tamo gde obične reči ponekad ne mogu. Pišem jer volim proces stvaranja i odnos sa onima koji pevaju — bilo da su profesionalni izvođači ili deca koja sa čistim glasom prenose emociju mojih stihova. Muzika je zajednički jezik koji nas povezuje, oslobađa i daje nam priliku da kroz zvuk i stihove izražavamo ono najdublje u sebi.
U svetu koji je brz i pun buke, pesma postaje prostor u kojem svako može da pronađe trenutak za sebe — mali, ali stvaran prostor emocije i radosti.
