Odlika novih generacija hrvatskih strip autora – konkretno milenijalaca i zumera (i ne nužno samo hrvatskih) – jeste oberučke i otvoreno prihvatanje modernih stremljenja u političkoj misli. Drugim rečima, iako ima subverzije, moderni autori jako često na vrlo očigledan i jasan način stavljaju čitaocu do znanja poruku „mi smo drugačiji, mi ne mislimo kao vi“. To se može videti u radovima Mihaele Erceg, Korin(e) Hunjak, Lucije Mitar, Grge Grešnika, Teodore Tintor… Lista raste iz godine u godinu, i nevezano za to da li se sa dotičnim izjašnjavanjima slažete ili ne, postoji najmanje jedan zajednički sadržalac oko koga se treba složiti – kvalitet izrade.
Tu je Antonio ATHAN Filipović savršen primer. Ovaj mladi autor je izuzetno aktivan onlajn, ali je u glavni tok hrvatskog stripa tek odskora dobio pažnju svojom prvom objavljenom većom antologijom stripova pod prikladnim nazivom „Sinestezija“. Tribina o ovom delu na ovogodišnjoj iteraciji OHOHO! Festivala je ispraćena sa velikim uspehom, a ne mali broj ljudi je zbirku nabavljao na licu mesta (rekao bih da je bila treća ili četvrta najprodavanija u tom trenutku, tik iza „Crne Željke“ i „Abadona“). Zavidna pozicija za relativno novo lice hrvatskog stripa – zavirim u zbirku i vidimo o čemu je reč.
Likovnost, identitet, sopstvo
Dakle, vratimo se nakratko na temu samoizjašnjavanja. Filipovićevi najduži i najelaborantniji radovi se bave temom seksualnosti, preciznije homoseksualnosti i poziciji osoba sa istopolnim sklonostima. Ovi stripovi su ujedno i najintimniji, i nemoguće je ne videti autorovo lično iskustvo protkano kroz date priče. Dakako i tu ima nijansi – recimo, seksualnost je u prvom planu u stripovima kao što su „Fantomaniak“, „Ovo sam ja“, „Momak u nevolji“ i „AI“, ali je prisutna i u pasivnom kapacitetu u pozadini u radovima kao što su „Ritual“ i „Svemirska opera“. Nekad je tal element iskorišćen i u preispitivanju seksualnosti kod ljudi uopšte, poput kratkog stripa „Venus“.
Da je kojim slučajem manje vešt autor rešio da se bavi temom seksualnosti, bilo sa ličnim iskustvom ili bez istog, priče bi bile jednodimenzionalne na nivou karikaturalnosti (dovoljan je moderni Holivud da vam to pokaže), ali Filipović uspeva da zaobiđe taj trend sa fino satkanim narativima predstavljenim konzistentnim umetničkim stilom. Primera radi, „Ritual“ i „Svemirska opera“ imaju jasni vizuelni identitet od samog starta, gde prva priča ima šmek jednog manje promovisanog, ali i te kako kvalitetnog Dizni filma iz ranih dvehiljaditih, dok „Svemirska opera“ na mudar način vezuje naučnu fantastiku sa aristokratskim okruženjem Evrope između srednjeg veka i savremenog doba. „Momak u nevolji“ je pak nešto klasičnije ilustrovana priča, ali ima dovoljno kinetike i veštog kadriranja da joj zasluži mesto na štampanoj strani.
Naravno, treba istaći jednu ključnu stvar – iako Filipović daje pažnju istopolnim odnosima i stavlja ih u prvi plan, netačno je reći da su svi stripovi unutar „Sinestezije“ sa ovom tematikom. Štaviše, usuđujem se da kažem i da se gotovo 50% njih uopšte ni ne dotiče te tematike. Naposletku, Filipović je autor koji svoje umeće pokazuje na mnogo polja – stripovi „Gnossienne“ i „Proklijala krv“, i pogotovo „Sinestezija“ po kome zbirka i nosi naziv, pokazuju autora kao vrsnog poznavaoca horora, epske fantastike, mitologije i naučne fantastike, a apsolutno se treba naglasiti i njegova očita ljubav prema muzici i kako se ona prepliće sa drugim vidovima umetnosti („Sinestezija“ to pokazuje i na doslovan način, a isto to radi i autorova plejlista uključena pri kraju zbirke; uzev to u obzir, sam naslov stripa „Gnossienne“ ne treba ni pojašnjavati). Putem ova tri stripa konkretno, Filipović pokazuje da je majstor odnosa svetla i senke, da zna kako da efektno iskoristi krupni plan, i kako da gradi tenziju polako, ali sigurno, na taj način da uvek može iznenaditi čitaoca. Ovde bih dodao i „Solus“, strip rađen za potrebe konkursa vezanog za slovensku mitologiju, koji je ujedno i najpitomiji i najproduhovljeniji po pitanju natprirodnih elemenata, gde je društveni komentar sveden na minimum.
Eksperimenti vredni pažnje
Većinu gorenavedenih stripova sam već čitao ranije, van zbirke, i premda za neke mogu da kažem da su mi se jako svideli (recimo „Proklijala krv“ i „Ritual“), moraću da budem pristrasan – eksperimentalni kratki stripovi Filipovića koje sam prvi put primetio upravo u ovoj zbirci su mi desetostruko interesantniji. Naime, u njima se vidi ona razdragana, opuštenija strana autora. Tačno je da je Filipovićevo umeće u punom sjaju u dužim pričama poput „Svemirske opere“ ili „Sinestezije“, jer naposletku u njih unosi celog sebe. Ali u stripovima kao što su „Fragment 4“ i „Fragment 3“ (u ovoj zbirci iz nekog bizarnog razloga poređani su preko reda, od većeg ka manjem broju) i posebno u „Priči za neki drugi put“, vidimo Filipovića koji se zajebava – dobronamerno, razume se – sa čitaocima i gde pušta da mu pero teče bez pardona. Moj apsolutni favorit je „Nostalgija“, prvenstveno zato što me podseća na davne DnD sesije koje sam igrao s ortacima. Kvalitetna fantastika neretko nastane kad se D20 kocka baca s društvom, ljudi moji. Upamtite tu mantru.
Odmah iza ovog favorita bih dodao „Ai Vist Lo Lop“, obradu jedne srednjevekovne priče u maniru stripa. Ovde Filipović pokazuje razumevanje konteksta u kome je priča nastala, i prikladnim stilom je ne osavremenjuje vizuelno, ali je dovodi taman u vreme kada je najviše potrebna. Svrstavam je u bolje i zbog toga što ovde ne vidimo tipičnog Filipovića – umesto čistog stilističkog pristupa nađenog u „Fantomaniaku“ ili „Ritualu“, vidimo hiperstilizaciju koja se doslovce može bilo kom drugom autoru pripisati. U ovom maniru su on i Korin(a) Hunjak slični. i.e. oboje se vešto poigravaju vizuelnim jezikom do te mere da se ne mogu prepoznati ako njihov potpis ne stoji tik uz delo.
Bez zaključka
Damir Stojnić, u predgovoru za „Sinesteziju“, napisao je kako neće o svim Filipovićevim stripovima napisati osvrt. Evo, pratim ga u toj nameri i podižem ulog – ja neću napisati ni propisni zaključak. Umesto toga ću, kao i uvek, preporučiti vama da pročitate „Sinesteziju“. Filipović je zasigurno ime u hrvatskom stripu koje će u narednih par decenija napraviti pravi bum, i ako hoćete da budete pioniri među njegovim fanovima, onda nema boljeg mesta da se krene od „Sinestezije“. Stoji i preporuka za njegovu plejlistu, ali iskreno može da se čita i bez nje – kvalitet crteža svakako ostaje podjednako visok i pristupačan.
