fbpx

Kajsije i usne

Foto: flickr.com
Foto: flickr.com

Ovog leta kajsije su
Kao tvoje usne zrele,
A ja sivim.

Ne stižu mi na adresu
Reči tvoje izbledele,
Da oživim.

Iz daleka vetar nosi
Nektar rani od kajsija,
Glad da mine.

U oku mi čežnja rosi
Kao tužna melodija,
Od gorčine.

I sva ova žega sluti
Da ih sočne neću jesti,
Ovog leta.

U meni će uvenuti
I neću te više sresti,
Tuga cveta.

Al ostaće da mirišu
Kad jad zgusne
Dan oholi.

Čekajući žedan kišu
I tražeći tvoje usne,
Neka boli.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.