Verovatno ste čuli za reč hiperaktivnost i za to da mnogi roditelji, vaspitači, učitelji kažu za neko dete da je hiperaktivno. Šta u stvari znači hiperaktivnost? Hiperaktivnost je deficit pažnje, odnosno hiperaktivni poremećaj, skraćeno ADHD. Ovaj poremećaj spada u grupu razvojnih neuropsiholoških poremećaja. S obzirom na to da je to razvojni poremećaj, njegove kliničke manifestacije se menjaju kako dete sazreva. Psiholozi tvrde da se ovaj poremećaj uz dobru stručnu pomoć može ublažiti ili otkloniti. Hiperaktivnost se javlja u ranom detinjstvu oko 3-4 godine i traje dugo uz varijacije u stepenu i izraženosti pojedinih simptoma. Hiperaktivni poremećaj je učestaliji kod dečaka, nego kod devojčica. Razlika u hiperaktivnosti imeđu dečaka i devojčica se ogledaju u tome što su dečaci više hiperaktivni, hiperaktivnost se kod njih ispoljava kroz motorno, dok se kod devojčica hiperaktivnost ispoljava kroz verbalno i emocionalno.
Danas se prilično veliki broj dece opisuje kao – „hiperaktivna“, pa se čini da je taj izraz postao veoma popularan. Ako je vaše dete živahno, puno energije, stalno u pokretu, brbljivo i radoznalo, to još uvek ne znači da je hiperaktivno, odnosno da ima poremećaj. Možda je samo nemirno. Da bismo razlikovali nemirno dete od hiperaktivnog potrebano je znati kako se ponaša hiperaktivno dete, a kako nemirno dete.
Hiperaktivno dete je uznemireno dete, u čijem se nemiru ne vidi nikakav smisao. Pažnja mu je izrazito kratkotrajna. Sve što vidi, ono bi da dohvati, kada to dohvati, ono ga samo pogleda i ostavi. Ili ga, zbog brzine i nehata, sruši. Ono je u stanju da neprestano prekida još nezavršenu aktivnost, da bi započelo neku sasvim novu, pa i nju napustilo nedovršenu. Hiperaktivno dete bi sve novo što vidi – da dodirne, privuče, sve što čuje – ono bi da vidi, zanemarujući pritom sve ono čime se trenutno bavi, ne povezujući to novo sa onim što već radi. Tipično za ovu decu je da izgledaju neumorno, jurcajući i provodeći vreme u neosmišljenim aktivnostima.
Nemirno dete je ono dete koje roditelji obično prezaštićuju, pa ne nauči na vreme značenje reči ne i izraza to se ne može. Takvo prezaštićivanje ometa sazrevanje deteta. Ukoliko dete ne zna za ograničenja – uvek shodno uzrastu, ono će da se ponaša nepromišljeno.Nemirno dete od hiperaktivnog se razlikuje po tome što ume, kada naiđe na nešto što ga zanima, da odlaže svoja druga zadovoljstva i organizuje igru, napravi svoj mali kutak i nađe svoj mir.
Roditelji najčešće ne mogu objektivno da procene ponašanje svog deteta. Ali, ako posumnjaju na postojanje problema, pomoć mogu da potraže od psihologa ili defektologa u školi, vrtiću, domu zdravlja ili Insitutu za mentalno zdravlje. Međutim, svaka sumnja na hiperaktivnost, ili već potvrđena dijagnoza, zahteva da se konsultuje najbliža služba za mentalno zdravlje. Posle kompletne obrade od strane tima stručnjaka i postavljanja dijagnoze, potreban je rad stručnjaka defektologa – koji je stručan da primeni terapije pokretom, kojom se pomaže stabilizovanje pažnje i ovladavanja deteta sopstvenim pokretima. Hiperaktivna deca zahtevaju posebno organizovan i usmeren program vođenja kroz vaspitavanje i obrazovanje. Potrebno je da zadaci što se pred dete stavljaju budu što kraći, da ne zahtevaju predug voljni napor ovladavanja pažnjom i sopstvenom potrebom za pokretanjem tela. Detetu treba zadavati probleme koji mogu da se završe u određenom kraćem roku.
