Stavio si kamenu masku na srce zaboravljajući da oči čuju sve.
Pričao si o golom ramenu, sjajnom kao meteor na severnom nebu, o zatvorenim kapcima koji pod zavesom tajne žele uvećati blaženstvo.
Sad sam, zar, pavlaka hladnoće? Kosa mi stisla glavu kao gnezdo spletenih zmija.
Izgubila sam dan.
Stavio si, dakle, kamenu masku na srce : mala naklonost pakosti.
Da je nema, živela bih na zemlji, uobražavajući da sam na nebu.
