(U naslovu zbirke pesama „Kućilo”,
Narodna biblioteka „Ljubiša R. Đenić”, Čajetina, 2026)
Enormno obiman književni rad Milijana Despotovića okrilatio je neologizmima koji su okazionalistička specifičnost njegove, naročito poetske individualne leksičko-psihološke vokacije. Psihološki sloj u kreaciji morfeme otvara spektar emocija kojima se čitaoci povinuju, spremni da ih slede, ili, samo, da ih traže u svom okruženju. Naročito je primamljiv arhetipsko-epski sloj koji se takmiči sa sećanjima na priče predaka o njihovoj autentičnoj jezičkoj postojbini, negde u Hercegovini, staroj Crnoj Gori ili Starom Vlahu. Melodičnost se probija kroz značenje reči – kazana ijekavicom (čuvajući u izgovoru reči dužinu njenog autentičnog ritma). Ta rodbinska prisnost veze rezultira i slobodom da se pesnička duša rasklikće bliskim karakterom u oblicima neologizama. Milijan Despotović, perjanica leksičkog okazionalizma kod nas, karakteriše stihovima – uporišta-kamena temeljca – tog (sjećanja) sećanja.
Morfeme – kućište – i – crkvište- shvatam kao sinonimski patriotski misaoni kontekst drevnih (možda najstarijih) odrednica patrijarhalne zajednice. Ova dva izraza složenog semantičkog kapaciteta izdvajam njihovom rasprostranjenošću širim prostorom srpskog jezika. Milijan Despotović je poetski primat dao reči – kućište individualizovanim izrazom – Kućilo, a ja mu se pridružujem – potenciram prerastanje reči – crkvište – u različite toponime: Crkvice (Herceg Novi i Trpanj), Crkvina (Šamac, Danilovgrad, Kruševac, Kolašin, Novi Pazar), Crkvište vrh (Makedonija)… Narod je imenovao mesta po temeljima srušenih crkava, znaka svoje etničke vere, obeležavajući emotivni trag zračenja duhovnosti, trag epskog zračenja slobode, izvorište nade njenog povratka kružnim kolom vremena koje strpljenjem sve menja.
Morfeme: koren = kućište = kućilo, individualno-autorska semantička kreacija Milijana Despo-tovića, nema nameru da se vremenom standardizuje (poput mnogih neologizama) baš zato što je ona specifičnost njegove zvučne poetike kroz koju se čuju dostojanstvene strune gusala, sraslih i danas, sa enterijerom svakog doma.
„POREKLO
Koreni su pribežište,
ako ga zaboravite
onda je to početak
poslednjeg obreda
u kome će vaš duh
učiniti niščima.
Trsi se toga,
kakvo poreklo –
kazaće ti onaj
kome je rod umro,
koji još luta
noseći senku napred.
Ne može se put neba
ako i tamo nemaš sagovornika,
ne može se bez korena.
Kad-tad, crne ptice
vratiće vas da naučite
kako se koren čuva”,
pojašnjava Milijan Despotović psihološkim značenjem naslova, univerzalnu suštinu postojanja i opstajanja.
Ova refleksivna pesma nas uvodi u prikaze Zbirke pesama „Kućilo” koje su, preporučujući je, napisali: Milena Blagojević, Ljiljana Jarić, Jagoda Kljaić i Miroslav Vasić.
Milena Blagojević, mast. filoz. u tekstu „’Kućilo’ kao izvor i pribežište” posmatra zbirku pesama „Kućilo” i sa formalne i sa poetsko-sadržinske strane.
„Knjiga pesama Milijana Despotovića neobičnog naslova „Kućilo”, sadrži pesme raznolike strukture i tematike, napisane u velikom vremenskom razmaku. Podeljene su u nekoliko poglavlja i objedinjene zajedničkim vezivnim motivom kuće, uzetih sa višeznačnom konotacijom (…). Zbirka sadrži i stihove posvećene pesnikovim prijateljima Živadinu M. Stevanoviću, Momčilu Tešiću i Mići Cajiću, kao i Dragiši N. Lapčeviću, novinaru i istoričaru koji je živeo na prelazu devetnaestog u dvadeseti vek, poreklom iz Požege. Dve pesme predstavljaju omaž Branku Miljkoviću. Jedna stranica nastanjena je haiku stihovima gde se kroz živopisne metaforične slike prikazuje susret proleća i zime. Posebno dirljivo poglavlje je napisano u čast Pauna Petro-nijevića, rodom iz Ribaševine, darovitog mladog pesnika koji je rano preminuo”;
„Neologizam kućilo, označava mesto iz koga izviru mnogovrsne pojmovne slike, delimično se ulivajući jedna u drugu, ali zadržavajući distinktivne osobenosti, poput neprestanog kruženja vode, neophodne životne supstance, u različitim oblicima pojavljivanje. Kućilo se kroz stihovno tkivo polako i neosetno raslojavava, pri čemu su u svakom apstraktnom pojmu prisutne i pažljivo upredene niti univerzalnog (…). Čovek je istovremeno čudesnik i udesnik.”
Naš pesnik kućilu pridaje univerzalni značaj u kome su isprepletane uloge misaonih pojmova ontološko- filozofske provenijencije, poslušajte ih:
– „Nada je unutrašnja vatra koja se razgori, ali i brzo zgasne, u stalnom preobražaju, poput heraklitovskog elementa nastajanja i nestajanja”;
– „Vreme se u stihovima Milijana Despotovića može shvatiti dvojako, kao seme dobra ili klica zla, i važno je šta će od te dve strane da preteže u našim danima (…). Poslednje metafizičko kućilo, izvan svakog poimanja i vremena, večna tišina, „najgušće naseljen zaliv života” na putu „do koga ti nije”, „poslednji san izvan tereta vremena”;
– „San je (…) pesnikov ’drugi život”, odnosno, neistraženo beskonačno područje koje menja smisao njegovog života (…). Pesnik je, u kreativnom postupku neminovno raspet između zbilje i sna” (u okviru nadrealističkog znaka);
– „Strepnja nad sudbinom sopstvenog naroda prelazi u univerzalnu brigu za čovečanstvo, gde različitost jezika i krvi postaje izvor bespoštednih sukoba, usled razrastanja klice zla i ukaziva-nja ’crnog lica sunca’, uz nadu da će u povratku lukom vatre zasijati istinska svetlost, gde ’ptica plavet brani’” (…) Kao što drvo izrasta iz korena, svako kretanje ima svoj početak, i izvor, u ljubavi, nadi, veri, rodoljublju, reči, knjizi i slovu”;
– „Reč je prava kuća pesnikova”, otkriva nam Milena Blagojević, a, Kućilo je metafora koju Milijan Despotović „shvata kao polazište i pribežište čovekovo”.
Ljiljana Jarić, „Mirotočive pesme”
„Vazduh je kućilo sveta”,
Milijan Despotović:
„Knjigu poezije „Kućilo” čine pet ciklusa koji se međusobno ulančavaju: TAJNA (Č)UDESNIKA; IMATI SEBE; OŽILJAK; SUTRAŠNJIK i ISKIVANJE SEĆANJA. Nije se slučajno pesnik opredelio za pet ciklusa. Petice simbolizuju intelektualnu, temperamentnu, energičnu i radoznalu prirodu. Broj pet je broj koji simbolizuje pet elemenata u prirodi: vatra, voda, vazduh, zemlja, duh (Bog), koji iako su različitog porekla, ipak donose harmoniju. Pesnik će ovim elementima dodati stenu (na kojoj spava Njegoševa bujna glava) i kamen (Sizifov kamen, jedan od praelemenata sveta. To je onaj mitski kamen sa moćnim zračenjima. U narodnoj kosmologiji tumači se kao oslonac, temelj, suština, osa sveta i poredi s drvetom sveta”:
– „Za pesnika stvaranje je „povratak… kući/ da iz njene duše pevamo”;
– „Pesnik zna da je poezija i izvan onoga što je napisano samo rečima; zna isto tako da su reči čarolija i čaranje (kako bi rekao Frojd) koje obličjem pesme iznose na videlo i onu nerazgovetnu materiju unutarnjih snoviđenja i slutnji, katarze radi, prevladavanja nejasnog radi”;
– „Naš pesnik svojevrsnim rukopisom srca otvara nove prostore srpske poetske misli. Isidora Sekulić je, verujući u besmrtnost istinske umetnosti, isticala: „Bog je stvorio sve, a samo u čoveku počiva”;
– „U pesmi posvećenoj Branku Miljkoviću „Ukršten san” prepoznajemo svečani obred promovisanja reči u svetost nastanka Pesme, reči koje služe da kažu moć istine, gde nas poetski jezik, čudesnom pesnikovom magijom, vodi nepogrešivo iz stiha u stih u prostore orfejskih visina, gde svaki stih teži carstvu jezičkog obilja. Pesnik je erudita i vrsni poznavalac Brankove poezije, te nas posle čitanja pesme zapljuskuje emocija i upitanost da li je proces završen, ili se nestaje „Kao pas” (Kafka, „Proces”) ili drhtavom rukom obešen o tanku granu (samo-ubistvo?). „Moj kultni pesnik je Branko Miljković”, reći će sam autor, te je pesma dostojan omaž velikom pesniku iz pera Milijana Despotovića”;
– „ Uostalom, kad god se pominje jezik, to u izvesnom smislu vodi ako ne pojavi čitalaca, a ono bar nadnošenju nečije senke nad tekstom. Tako se, suočavaju sasvim sami, bez posrednika, pesnik i čitalac. Susret sa istinskom poezijom je za čitaoca hedonistu-prava gozba. Pažljiv čitalac će se susresti u ovim pesmama sa bogatom i raznolikom leksikom, koloritnim slikama sveta oko sebe neobičnim spregovima reči u duhovnoj kopči osećanja i jezika. Prema Jungu simbol kruga je arhetipska slika, celovitost psihe, simbol jastva”;
„Pesnik prihvata praelemente života, prihvata pad u ovaj život prapočelo univerzuma (…). Stva-rajući na toj suptilnoj granici, kao Heraklitov živi oganj u kome sve postaje, nestaje i opet nastaje, kao ona žar-ptica, koja se uvek ponovo rađa iz svog sopstvenog pepela, svestan je da svako na kraju puta ide „U nevid/ U nečuj”;
– „Ovim zlatopisom i zvukopisom, pesnik je metafizičkom suzom poškropio pesme, osveštao ih, sad su mirotočive i kao so potrebne životu.”
„Duhovnoj praznini globalizacije i potrošačkog materijalizma današnjice, suprotstavljen je svet Milijana Despotovića, čvrsto ukorenjen u porodičnu tradiciju i ljudsko dostojanstvo. Majka, otac, ded, starac, starica, unuk, draga ruka, drag prijatelj čine KUĆILO. Čine zaveštanje precima da nikada kućilo ne sme ostati nezaštićeno. Jer kuda ćemo pusti bez te zublje vremena, bez svetlosti, bez luče kojom se upravljamo?“.
Mast. kulturologije Miroslav Vasić,
„Crta naše narodne duše”:
„Noći su potrebne da se pređe taj kratak put/ na kome drhti neizvestan ishod”, orijentiše se Milijan Despotović
„U ovoj knjizi nam se otkriva živi svet, živog duha, zaboravljenih vrednosti pesnikovog kraja, koji ga inspirišu pobudama moralne i duhovne vrednosti (…) U njegovim pesmama sve polazi od vidika, puteva, proplanaka iz njegovog kraja, u pesmama se uvek vraća svom poreklu, to je njegova mirna luka, njegov dom i otadžbina. Otuda proizilazi sva sreća i nesreća života, jer sve se meri kulturnim vrednostima koje je stekao u detinjstvu. Njegova vera u život je bezgranična, kao i ljubav prema svom kraju (…). Ta ljubav je idealizovana i jedna od najbitnijih crta njegove narodne duše, u pesmama on se ne odriče narodnog ideala, tradicionalizma i narodne duše.”
– „Noć je za Milijana nešto posebno, ona je moć, san i java;
– „Noć je prostor u kome je sve moguće (…). Noć je jedina na koju čovek nije mogao da utiče, pa je čista kao duša, za pesnika je ona isto što i sloboda, neuhvatljiva, mirna – kojoj stalno težimo”;
– „Godine, i vekovi prolaze, ali noći su uvek iste, isti raspored zvezda, isti mir spokoj, svici koji lebde u letnjoj noći… Kao što mi sada gledamo zvezdanu noć, videli su i naši preci, ništa se tu gotovo da i ne menja, sve je konstanta, jedino ko se menja, smo mi posmatrači (…). Ljudi su prolazni, a opet u noći uz pomoć svetlosti zvezda bivamo večni”;
„Crnjanski je svima nama otkrio u nama taj Beskrajni plavi krug i u njemu zvezda koja može da ima, više značenja, kodova, puno simbolike, ali uvek deluje na nas umirujuće kao što to deluju i ove pesme Milijana u kojima on pobeđuje strah od besmislenosti”;
– Knjiga „Kućilo” je zbirka pesama u kojoj se nada, svetlost, sloboda stalno prepliću uz poruku večitog optimizma ljudskog roda (…) optimizam je isto što i idealizam, a on je tradicionalna crta naše narodne duše koju Milijan itekako poznaje”.
Jagoda Kljaić, „Mjesta nepoznata prepoznata u našem Cajića sokaku”
U Glini, na Baniji punoj pustih kućila, aprila 2026. godine.
Izuzetak koji uočavam s poštovanjem, činim, time što citiram pesmu „Prepoznati kućilo” Milijana Despotovića, razumnim i utešiteljskim stihovima pravedne i dobre duše propaćenoj duši (izgnanstvom sa svog kućila), Jagodi Kljaić:
„Sa ovog dlana šaljem pticu
da brani plavet neba
od pogubljenja čoveka od nečoveka.
Kljun joj je pun mastila,
previše je pismena krvlju ispisano
a ljudi zveri u Nevidim
bacaše sverazum.
Jame su pune knjiga
od krvi i jezika
a svi smo pred Bogom
i u toj kući-duši, isti.
Pod istom zvezdom
majka nas začela,
otvorila vrata kućila.
Koji to Bogovi danas kažu
da nismo braća,
ko jednostavno našu otravi
da se iz korova duha
više ne prepoznajemo?
Je li to put ka
proverljivoj otuđenosti?
Kamo idemo mi,
kojima jedino još ptica
plavet brani?”
„U mnoštvu mudrih jednostavnih poruka, odaslanih iz dubokog uma pesnikovog, nije lako izdvojiti misao koju je Milijan Despotović napisao baš misleći na mene, tebe, na drugoga, trećega ili stotog, ili na sve nas. Usudim se izdvojiti onu iz pjesme Vreme bez čoveka:
– „Novo vreme ne računa na čoveka/ čemu onda dolazi/ ako je već samo sebi dovoljno?!”;
– „Da, istina je, vrijeme nije zainteresirano za čovjeka, ali je svom svojom svemirskom visinom i širinom blagodarno, ostavljajući čoveku dovoljno praznog prostora da on sam sebe u vrijeme smjesti. Tek tada i tako čovjek postaje čovjek i takav opstaje”;
– „Kućilo? Riječ nepoznata, prvi put se s njom susrećem, da li je izvedenica od neke slične, možda iz nepoznatog mi dijalekta ili će biti da je stožerni stup, oslonac oko koga se čvrsto obavijaju i zauvijek ostaju isprepleteni dijelovi života?”;
-„Kućilo je spas za nesigurnu i ranjenu dušu”!, iskustveno tvrdi Jagoda Kljaić.
Pozdravljam njen autentični ekstrakt optimizma, svojstven našem narodu, pesmom Milijana Despotovića „Narod je učilo vreme”:
„Naš je narod o svemu učilo vreme –
i ne samo o običnim stvarima.
Ima on svoj hleb od devet kora
da nahrani i onog što se uzdiže
i onog što drugom podmeće nogu
pa izgubi i poslednji zalogaj,
i onog što nenadno pada…
Svakom treba
po koju koricu dodati,
osmehnuti se
i kad prezire.
Vidi narod
kako pesma daje krila
a ruke stvaraju dela,
kako mudrac cedi misli
iz drenovine,
odbacuje senke
koje se sa sobom svađaju
i lutaju prostorima onemoćalim
jer sebi ne nalaze štap
da se oslone bar
i u istini prepoznaju.”
Fascinirana sam optimizmom Jagode Kljaić, normalnom reakcijom stečenom otporom prema povređenom nagonu za postojanjem, njenim pozdravom budućnosti, jer, ona je saznala da (novo)kućilo čovek nosi u sebi i genetski ga predaje dalje, svojima. Ona zna najbolje da oseti stihove Despotovićeve pesme „Koreni su krila”:
„Koreni jesu krila
koja nas uzdižu
i za tlo vežu,
na svaki očev poziv.
Majka nam je zemlja
a otac rodovnik,
kad nas ostave međ’ aždahama
pošalju Svetog Đorđa da nas čuva.”
Zaista: „Kućilo? Reč nepoznata… (?)”. Možda, sigurno: kuća, dom, ognjište?
Ostala sam zatečena brojnošću neologizama koji su se uspešno ugradili u leksički tezaurus pesama iz „Kućila”. Svaki zaslužuje i elaboraciju, ali ja ću su ih samo pobrojati, ostavljajući čitaocima da se domišljanjem srode s pes-nikom i njegovom poetikom. Zajedništvo u poduhvatu-korelacijom, to zaslužuje:
U pesmama: „ Zlopaćena bioistorija” – brljoistorija; „Oktobarska” – razočili nas,… obezumili; „Prepoznati kućilo” – sverazum; „Plava utvara iza vrata” – razdesi to,… u Nigdinu vode; „Neke nove adrese” – što biće nema izbega; Nesmirnik; Sutrašnjik; Osušnica (nazivi ciklusa); „Vreme bez čoveka” – krivozveri,… nedođija; „Poslednje vreme” – nakot mu množijim posta; „Opire se” –u nevid, …– u nečuj…, Milijan Despotović je kreator (dograditelj) preciznosti i jedinsvenosti reči samo u baš tom kontekstu.
Nemam utisak da su pomenuti neologizmi isforsirana specifičnost, smiš-ljena na ekskluzivnost traganjem. Deluju mi kao spontana kreacija značenja i zvuka, obogaćena iznenadnim obrtom u rečima.
Citirala sam preporuke četiri autora od slova do slova, od misli do misli, od emocije do emocije… jer drugačije, parafrazom, ne postiže se autentičnost njihovog mišljenja i bogat emotivni doživljaj kvalitetom Despotovićevog poetskog entuzijazma.
Neuobičajeno bogata Biografsko-bibliografska beleška koju je prezentovala Branka Lazić je potvrda primera sklada tematskih sadržaja i broja književnih radova.
Zaključujem: Kućilo je ontološki kontekst, te-melj, kamen za pod glavu, kontakt etičnog u etničkom, u „onome što jeste”: pitanje identiteta, po-stojanja, suštine, supstanice… Filozofi su se vekovima i stare i nove ere, o jadu zabavili da odgonetnu temeljno značenje bitka i nebitka (davno u Sarajevu nazvanom bitak i jokbitak), a – naš Mi-lijan Despotović je iznedrio poetsku varijantu bitka, metaforično je nazvavši neologizmom – KUĆILO.
Vrnjačka Banja,
septembar 2026.
