Nekada, beše…
Radosti naše mladosti
Pevanja uz gitaru i smejanja glasno…
Teku uspomene kao na traci
Slikovito… jasno…
Patili zbog neostvarenih ljubavi…
Ratova po belom svetu
I, pitali se zašto se ljudi ubijaju
Zašto se ne dozovu pameti
Zar nije bilo dosta surovog kolonijalizma
Zar crna deca dalekih zemalja
Nisu bila u okovima
Prodavana kao roblje na kantarima
Mladi pevali “Dajte šansu miru”
(Give peace a chance)
Združeni u ideji za izgubljene u svemiru…
Stari su pričali o…
Mučenju za vreme velikih ratova
Bosim nogama i vunenim čarapama…
Režimskim golgotama…
Bonovima za litar ulja i brašna…
I, kao i uvek…
Najgore beše siromašnima…
Setih se i ja naših generacijskih muka…
Deca su nosila za broj veće cipele
I garderobu… da ima i za sledeću sezonu…
A, nasleđivalo se, nije da nije
Od sestre ili brata
Tek da nas roditelji skinu sa vrata…
Partizanski filmovi nas “razbijali”…
Patismo što ga ubiše zbog jednog šala
I branja nedozrelih trešanja…
Plakasmo što mali Joža “popi” batine
Zbog razbijenih naćava…
Tuga tada beše, a sada bih se smejala…
Dođe mi da opsujem…
Niko da me ne čuje…
A, jednoga marta
Grunuše rakete iz Jevrope
Usred beogradske kaldrme…
Ponovo se zapevaše partizanske
Na mostu ispod Kalemegdana
Prkoseći u po noći i u po dana…
Podmeću nam ponovo ratove
Zavađaju dva oka u glavi
Te “fukare” sa trulog Zapada…
Nisam ga volela ni kao mala
Znala sam da se iza tog lažnog sjaja
Nešto valja…
Pa, kako čovek da se ne bori i sada
Pokaže svoj stav, misli svojom glavom
Iako zna da zlo vlada
I da će nepravdeno da strada…
***
Eh, Katarina…
Uhvatile te godine
Kad praviš rezime dva veka…
A, tek nas ubija “Novo doba”
Glavni butik postade apoteka
A, još nas drži prkos i ulična dreka…
Buni se nešto u meni
Al, ne sme previše glasno…
Cenzura je na sceni i svaka reč se meri…
Dok nam se vreme raspleta
U lice „ceri“…
Ali po našoj meri…
(Foto – nekad (19 g.) i sada (pre neki dan)
