Slikao sam Vas, lepa Gospo…
U stvari, pokušavao sam…
Kičicom sam mahao po platnu
Dok Vas je grlila obala
Upotpunjujući lepotu predela…
Netremice sam gledao…
I morao sam Vam reći
Ličite na sirenu, ili…
Poput nekog božanstva ste…
Bilo kako bilo, sigurno ste inspiracija
Muza za mnoge slike, pesme i snove…
Draga moja Gospo…
Izvini za “draga”, ali ja kao Prever
Kažem, pa se izvinjavam…
Povuku me boje koje izbrljah
Onako apstraktno
Mada iskreno govoreći, volim realizam…
A, Vi ste mi tako mistična
Kad Vas gledam
I, tako neuhvatljiva…
Ruke su mi male, ukočene…
Svaka kost je sputana, sramežljiva…
Vi ste deo pesničkih snova…
Ma, kakav deo…
Vi možete biti samo SAN…
Jer, ni moje boje
Ne mogu da uhvate te pokrete…
Migolje se…
Prsti šaraju po paleti
Snovi po kamenu
Isklesanom kao za Vas
A, ja gledam i mešam
Nebo, more…
Svašta mi pada na pamet…
U vezi nas…
Oprosti… snovi su to…
Čujem muziku sa tog kamena
Kičica postaje dirigentska palica
Kaplje znoj sa čela
Rastvara se plava
U beskrajno plavo
A, ja se i dalje pitam
Da li je san ili java…
Rapsodija se plavetnilom prostire…
Koncert počinje…
Da li si Nefretiti ili sirena
Nije ni važno, lepa Gospo…
Ipak, pitanje ostaje…
Šta će se dogoditi
Kad rapsodija prestane…
A, moja slika sa tobom
Nezavršena ostane…
