„vidim svoju zaboravljenu ljubav kako
na krilima leptira
lebdi iznad
crvenih latica maka
prozračna kao crkveni vitraži“
kroz krošnje hrastova
lišće kestenova
kroz šuplje stene
vetar peva
drveće dodiruje bele oblake
talasi ravnaju pešćane obale
dugačke plaže zlatnog peska
svetlucaju pod svodom
rasplamsalog neba
plima kotrlja kamenje kroz uvale
na slanim stenama
zelene borove grli bela pena
karavan kamila
odlazi preko vrelih peščanih dina
prema vitkim belim minaretima i šedrvanima
prema aladinu i šeherezadi
nad neretvom se raspukle šantićeve granate
modre kiše liju nad mostarom
niz tursku kaldrmu
preko ćepenika starih kujundžija
kanjoni prenose krike orlova
sunce boji u crveno vrhove planina
beli talasi se razbijaju o visoke stene
gde pingvini izvode svoj čarobni ples
beskonačni zeleni talasi
razgranatih maslina broje vekove
poigravaju na vetru
brežuljci okićeni stablima pomorandži
jata belih ptica preleću iznad
ocvetalih polja
vidim svoju sestru među njima
okreće se i maše mi krilom
srećan sam
napokon posle toliko godina tuge
srećan plačem
na vrhovima glečara svetlucaju
moji preci
moj prijatelj kraj čijeg odra
smo juče tugovali
prolazi sa modiljanijem
sa andrićem stazom pored jezera
moj stric dragić se vraća iz lova
kraj njega trčkara
mali žuti jazavičar miki
strina ljubica postavlja vazu sa mirisnim kolačićima
na beli stolnjak kraj šimšira u dvorištu
negde se čuje harmonika
i pesma svadbarska
moja baka danica i deda dragoljub sede ispod velikog oraha
iza njih kameni zid i
senka kiselog drveta
pored bunara u dvorištu
moja baba živka
grleno peva lepu gornjogružansku pesmu punu ljubavi
deda milorad ispija svoju hladnu rakiju iz podruma
na tronošci naslonjenoj na budimku ispred vrata stare kuće
nabrekle šljive plave se na granama
jabuke se kotrljaju pored belog zida
sreća peva sa pticama u krošnjama
pegavih kajsija
bosonog niz zelenu poljanu moj ujak
juri za loptom sa svojim đacima
zdrav i mlad
plodovi se njišu na drveću
teški grozdovi polegli
po žućkastoj oštroj travi
sve je tu
postoji li nešto
među zvezdama
u svetlucavoj dubini svemira
sve je tu oko nas
delfini i ajkule
krstare beskrajem
kristalno čistih voda
planinski cvetovi udišu prozračni vazduh
šire svoje latice iznad ponora i
biljaka što gospodare vremenom i prostorom
kiša povija krupne listove
zelenih divova
sve je tu
svi moji poznanici
oni uz koje sam odrastao
frenk sinatra
čapajev
gagarin
paja vujsić
i dalje naplaćuje karte u
svom autobusu
čujem pesmu ranjenika
iz bulajićeve neretve
mate parlov
leti preko konopaca
u zagrljaj svojim navijačima
ovde sve prestaje
večnost započinje veliku gozbu
na koju nismo pozvani
ostaću ovde dobrovoljno, zauvek
biću pesak, belutak
trava, zemlja, djamant
svejedno
grumen uglja
koren lincure
stablo šljive
oko irvasa
biću deo svega
to je suština
prah na latici
žaoka pčele
zub lava
bilo šta
prepuštam vetru
da zvucima
zabeleži moj odlazak
juče je umro moj prijatelj
a danas ga vidim
kako u galopu juri
nepreglednom stepom
sa belim konjima dugih griva
prvi put sam srećan
jer vidim da smrt ne postoji
samo lepota i beskraj
treptaj u kome sam živeo
razlio se u široko i duboko plavetnilo neba
reke se prelivaju preko kamenih brana
golubovi lebde iznad
zelenih polja
antilope fijuču kao strele
kroz visoku travu
trešnje se kotrljaju niz prašnjavu stazu
nestaju među cvetovima na rubu šume
vidim svoju zaboravljenu ljubav kako
na krilima leptira
lebdi iznad
crvenih latica maka
prozračna kao crkveni vitraži
znači tako to sve biva
dobiješ krila i letiš kao orao
iznad zelenih reka, zaliva, kamenih tvrđava
kao beli golub, drozd, svračak, vrabac
iznad ulica svog detinjstva
u knez mihailovoj na izlizanim pločama
ispred galerije ulusa
prepoznajem poslednje korake svog
umrlog prijatelja radovana
nestao je sa neobičnim sjajem u očima
izgoreo u jesenjoj noći
stižu mejlovi, fotografije od miloša
iza radovana plava praznina slika
oko njega – ništa
malo svetla boje vinjaka
i nekoliko kišobrana
poslednji sati i koraci
„kroz noć i kišu ka večnosti“
đavolski tip
sada već igra šah sa pijanim taksistima u njujorku
prodaje šarene šešire na tibetu
trči počasni krug sa maskom na licu
kroz filmove nikite mihalkova
sprema palačinke u domu omladine u kragujevcu
nije se predao
debeli nosati patak
taj brkati namćor
maratonac sa votkom u venama
znači tako to bude
u trenu postaješ deo mnoštva
vojske crnih vojnika iz afrike
na zebrama igraju svoj božanski ples
ptice se kao koplja zabadaju u oblake
poniru kraj strmih litica do samog dna
okeana i vraćaju se sa bisernim ogrlicama na kljunovima
ribe lete iznad purpurnih grana
patuljastog drveća u dolini
plavi cvetovi naginju svoje glave iznad usnulih brda
tigrovi nečujno klize oko
stabala stoletnih šuma
tigrovi sa ljudskim licima
sekvoje dinosaurusi
nestaju kao duge iznad vodopada
pronašao sam
svoju slobodu
sada znam
sreća postoji
kao svetlo
i kao tišina
kamen na crvenoj stazi
prvi put od rođenja
ne plašim se smrti
ne postoji konačnost
sve traje i sve je zauvek
ne postoje rastanci
samo promene
lagan kao oblak
dečji zmaj
otkinuti list višnje
letim iznad svega i
vidim sve
razumem sve
orah sam ispod suhog lišća
vidra u zelenoj reci
brod na okeanu
magelan u plavom beskraju
oldrin u svemiru
kamen na džoserovoj piramidi
šerpas među blacima
kap kiše na prozoru
školjka na repu kita
prašina na surli slona
jagnje u zlatu slame
zvezda iznad tvoga krova
delić svega
sada znam
sve je samo tren, treptaj
munja na olujnom nebu
samo zvuk koji nas prene iz sna
ali ne probudi
