fbpx

KNJIŽEVNIK NEĐO ĆIĆO STOJANOVIĆ

1926685_476413022464619_715214983_n

Neđo Ćićo Stojanović, rođen je 14. novembra 1963. godine u Gornjem Đevanju, Zvornik, BiH. U Beogradu živi od svoje osme godine.
2006. godine objavljuje svoju prvu knjigu, knjigu proze – „Godina dečaka umivenog suncem“.
2007. godine objavljuje roman – „Beli cvetovi“.
2008. godine objavljuje još jednu knjigu proze – „Kud hodim pod mesečinom sjajnom“.
2010. godine objavljuje knjigu pesama – „Godine na struku trave kojoj sam zaboravio ime“.
Član jeUdruženja književnika Srbije, a već punih pet godina predsednik jednog od najznačajnijih književnih klubova u Srbiji, Kluba pisaca Čukarica.
Organizator je brojnih književnih manifestacija: „Pesničko proleće Čukarice“, „Susretanja“, „Ada“… kao i književnih tribina na kojima su do sada učestvovali mnogi pisci i pesnici iz Srbije, kao i iz bivših jugoslovenskih republika i iz mnogih evropskih država.
Isto tako, učesnik je na mnogim književnim zbivanjima.
Svoje samostalne književne večeri imao je u Beogradu, Banja Luci, Čačku i u mnogim drugim mestima i gradovima Srbije i regiona.

                              BOJA TVOJIH OČIJU

 

Ako ti kažem

da sam se zaljubio u nebo

samo zato što liči

na boju tvojih očiju

nasmejaćeš se

i reći da sam lud, patetičan,

il’ preosetljiv na prirodu

i čari.

 

Ako te slažem

da se nisam zaljubio u nebo

koje neodoljivo podseća

na boju tvojih očiju,

napućićeš usne mazne,

i nosić pravilno građen,

i reći da volim

drugu zasigurno.

 

Ako dodirnem nebo

u jednom zaljubljenom pogledu

i to nebo budu oči tvoje,

da li će ta modrina lepa

postati moje nebo,

il’ moja reka,

ili jednostavno put

kojim ti dolazim

u zagrljaj ?

                                       Naša ljubav

 

Ne, ne gledaj na našu ljubav

samo u trenu ovom

 nasmeši se i seti, sve kako je počelo

uz pesmu cigana

i ružu u tvojim rukama.

Ne,ne gledaj na našu ljubav

samo u trenu ovom

pomisli kako ćemo se voleti

u zimama

i prolećima što će ostavljati

tragove u nama,

i nasmeši se i zablistaj očima svojim draga

ko zelena polja nedozrelih stabljika

što trepere,

i pomiluj me njima kroz daljine

i šapatom tihim

što poput nežnih lira

miluje dečaka na raskršću sna.

Ne, ne gledaj na našu ljubav

samo u trenu ovom

umornog dana i neizvesnih nadanja.

Noćas, kad tvoja deca zaspu

i muž zahrče tmuran

pod teretom tromih godina,

izađi iz postelje mila

i stani uz prozor, gledajući

nebo zvezdano

i mahni daljinama

u kojim čežnjivo čekam osmeh tvoj.

Ne, ne gledaj na našu ljubav

u trenu ovom bezličnog dana

i neispunjenih želja jer, noćas

kad mi se zvezde raspu u očima

i stihovi poteku ko reka divlja

mahnuću krilima anđela

i hiljade anđela belih

iz srca moga

proleteće,

kraj tvog prozora

draga.

 

Kad umoran draga

od svega klonem

nek ruke me tvoje zagrle divne,

smisao pravi tad ću znati.

Umoran kralj sam,

gorostas snažni,

a ipak samo biće slabo

i osmeh tvoj mi

ko drhtaj nežni,

sav život znači.

 

Optimizam, koji dolazi iz prošlosti u talasima, zapljuskuje dušu moju i uliva mi novu snagu da istrajem u poduhvatu zvanom život, Sećanja, kao sastavni deo naših ličnosti, ponekad emituju supstancu koja se upija u mišiće naše i daje im neophodnu čvrstinu da savladaju teret sutrašnjice. Neke okice drage čekaju osmeh naš, kao znak da ćemo snagom svojom prokrčiti put do svetlosti.

… i snaga će naša otvoriti puteve mnoge.

… i oholosti u njoj mesta biti neće, jermi smo stvoreni da donosimo svetlost i nadu u srca mnoga.

Klinci smo bili.

Pričala si mi gluposti mnoge,

govorila si da znaš

koliko skakavac skače danju,

koliko je u crva duga noga,

i mnogo toga i mnogo toga.

Govorila si da znaš

koliko mravinjak ima mrava,

koliko na svetu ima ljudi,

i ne samo ljudi već i kuća,

koliko ima od zemlje do neba,

i šta se sve sme

i šta se sve treba.

A i ja sam tebi svašta pričao.

Govorio sam ti

da sam jahao na oblacima,

da sam baš juče sreo baba Rogu

i zavrnuo joj šiju,

da mi je tata pilot, a mama stjuardesa,

i da me nikad ne biju.

Svašta sam ti pričao.

A ponekad,

ponekad si se dugo vrzmala oko mene

i molila me da se igramo muža i žena.

Srca smo crtali malenom kredom

i tako redom i tako redom.

A znali smo nekad i da se svađamo

više se gotovo i ne sećam zbog čega,

da li zbog one tvoje velike lutke

koju sam hteo da ošišam do glave,

ili zbog onog lutkana moga,

ne znam, da me ubiješ ne znam,

a mogu da se zakunem

 da se ni ti više ne sećaš toga.

Čak se i danas ponekad pitam,

šta mi je bilo onog dana

kad smo stajali na uglu Vasine,

kad sam ti rekao da si lepa

i da bih dao sto leptirova

za šnalu iz tvoje kose,

ne znam, valjda smo rasli.

Prvi put sam te poljubio,

jedne večeri, jednog proleća,

godinu ne znam, važno je proleće.

Gledali smo u Mesec lopužu staru

i on je u nas gledao

i smejao nam se.

Rekla si da me voliš,

više od svega,

više od sunca, više od proleća,

a ja sam se smejao

vrag bi ga znao zašto,

a ti si plakala,

plakala si ko nekad,

kad sam ti bacio čičak u kosu

kad smo maštali o životu

i gazili detinjstva rosu.

UDRUŽENjE BALKANSKIH UMETNIKA
UDRUŽENjE BALKANSKIH UMETNIKAhttp://ubu.mojsajt.rs/
Nevladino i neprofitno udruženje, osnovano na neodređeno vreme, radi ostvarivanja ciljeva u oblasti savremenog kulturnog stvaralaštva i to kroz književnost, slikarstvo, fotografiju, muzički i scenski angažman, sa posebnim osvrtom na afirmaciju mladih u cilju održivosti i unapređenju postojećeg i kreiranju novog kulturnog života društvenih zajednica na Balkanu.