Leta su ranih
sedamdesetih
bila ovakva…
Vrela.
Nije bilo Arlemma
ali je bio Ariljski vikend
sa Dobrilom Smiljanić
i njenim modelima .
Bio sam maneken
na jednoj reviji u Rasadniku
u njenom džemperu „Sirogojno“
koji mi je poklonila posle.
I dugo sam ga nosio
i imao
sve dok nije jedna
zaboravila da ga skine.
Tražio sam joj da mi ga vrati,
nije vredelo.
Zaljubila sam se u Tebe
u njemu, rekla je.
I nije htela od njega da se rastane.
Od mene jeste,
bilo joj, valjda, lakše.
Mnogo je vode
proteklo Rzavom,
i ništa nije isto.
Sem čarobnih povečerja
i svežnjikavih noći.
Zdravog veselog smeha
na rzavskim plažama.
dečije cike na korzou…
Umesto Džavidovog
jede se neki drugi sladoled.
Nema krakera,
ni kabeze kod Sode.
Neki šmekeri su ostarili
ali im oči sjaje
kao i ariljskim devojkama
koje odavno nisu devojčice…
Na Arilje sedamdesetih,
podsećao nas jedan od njih
Branko Vukajlović
svojim filmovima na super 8.
I ma šta govorili
u Arilju radi bioskop.
Samo što više ne škripi kapija
u dvorištu kuće mog oca…
U Arilju, 31.7.2017. Poslednjeg dana ARLEMMa…
Fotografija: U dvorištu Ljubiše Petrovića 8, Arilje 2018.
Opravdano odsutni: Jovana, Miloš, leon i Laza, Linda, Miodrag, Alexandra, Milanjr. Noelle, Dragana, Danilo, Srđan.
Za objektivom Djordjije S. Leković, prisutan ali nevidljiv.
