16. Decembra 2019. | 11:27
Početna / Mesečina / Lela Milosavljević: Na prozoru (odlomak)

Lela Milosavljević: Na prozoru (odlomak)

Dragan zadrža traku od roletne i još jednom pogleda niz ulicu. Upirao je pogledom što dalje ne bi li ugledao bar neku siluetu koja se približava. Oko ulične svetiljke visila je paučina. Olinjali pas lutalica odnekud pretrča ulicu pa se vrati po parče kifle koje je nekome ispalo… Džaba pogleda, nema je.
Nekad mu se čini da u životu ništa drugo nije radio osim što je čekao na ovom prozoru, ili bar retko šta. Kao što je osluškivanje noću da li će se otvoriti ulazna vrata. Pa kad čuje de se otvore onda sluša korake. Da li su sigurni, da li ih ima više…Da li će završiti u sobi desno.
Otkad nema Gordane čeka sam. I brine sam. Nekad se gotovo ljutio na nju što je umrla. Nekad joj zavideo, a najčešće razmišljao da li je bar tamo našla mir.
Bili su prosvetni radnici. Učili su i vaspitavali čitave generacije. Sa svojim jedinim detetom nisu uspeli. Ivana je bila i željeno I voljeno dete. Njihova devojčica. Prva kašnjenja i opiranja ih nisu zabrinula. Proći će, mislili su. Kad su kašnjenja prerasla u nedolaske po čitavu noć pokušavali su da pričaju sa njom, pa da je kažnjavaju. U početku su svoje probleme poricali, potom krili. Kako je muka postajala veća potražili su pomoć psihologa, pedagoga, Ivaninih drugarica.
Bilo je dana kad je ona plakala, obećavala, kajala se. Sve se malo umiri, gotovo zaboravi. Za njihovu sreću bilo je dovoljan samo jedan običan dan. Veliki snovi o školovanju, unucima, lepoj starosti ponovo bi titrali u njihovim mislima.
Sve bi kratko trajalo. Svaki sledeći odlazak pravio bi dublji rez između života i propasti. Poroci su se nizali, lepili jedan za drugi I vukli ih u ambis.
Noći su bile prekidane zvonom na vratima, pozivom iz Policije ili Hitne pomoći. Nekada je znala u sred noći doći sa društvom, prilično glasna, opijena, polusvesna. Njih dvoje bi ćutke presedeli ostatak noći. Gordana je često plakala bez glasa. Molila se Bogu i Svetoj Petki za oprost svih grehova, za spas svog deteta. Tražila je razloge, krivce, izlaz. Gutala je sedative i analgetike, povraćala i drhtala.
Bespomoćni i nesrećni znali su okriviti sudbinu, gene, ljude i jedno drugo. Samo nikada nisu krivili Ivanu. Ona je bila dobra devojčica. Ona je bila njihova radost. Nešto je vladalo njome, guralo je u propast…

***Iz knjige Tragovi bosih stopala***

 

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Lela Milosavljević

Lela Milosavljević
Iz Užica, ljubitelj umetnosti i kolekcionar uspomena. Piše satiru i lirsku prozu, autor knjiga "Tragovi bosih stopala" i "Ples među svicima", kao i tekstova objavljivanih u više elektronskih i štampanih časopisa za umetnost i kulturu, portalima i stranicama.