Bio sam sinoć potok
I razbijah se o obale
Tvojih usana u maloj sobi
Beljoj od snega što sipaše
Po nama sa plafona.
Oskudan u robi
Ljubih ti svu noć čokot
Skriven ispod luka mlečnih
Žlezda.
Ptice su me zobale smrvljenog
Poput kamičaka krečnih noseći
U topla gnezda
I skrivajući od srama i svega
Što me mamilo ispod
Struka vlažnog ko ulje
Kantariona.
Bio sam nežni lovac
I lovih jecaje iz mraka
Mrežom u kojoj se mresti mlađ
Što mirisaše na tvoju kožu i greh.
Jurišao sam svu noć ko kobac
Na tvoja rebra laka.
I dok plovih bez daha i svesti
Iz mene je kapala čađ
Što gasiše krv mesnatom nožu
Na postelji gde mreh.
Sad treba živeti mrtav bez svega
Što tu noć osta u umu.
Sakat sam bio pre
Tvoje ljubavi, a moga groba.
Nema te u malom zavežljaju neba
Što me na put zove.
Nema više ni snega.
Sam sam u univerzumu
Koji kao i ja mre.
Kasno je doba.
Treba poć. Treba.
Ovoliko ljubavi za jedan
Život je dosta.
Spavaj ljubavi moja,
Odoh u snove.
