– Molim te, mama, mogu li prvo napolje pa posle da radim domaći?
– Ne može, mili, znaš kako smo se dogovorili, prvo se završe obaveze.
– Ali, mamaaa… Ne volim matematiku i ne volim da idem u školu.
– Nemoj više da se glupiraš, nego radi domaći. Već smo o tome pričali, dobra deca vole školu, a onda porastu u dobre ljude, imaju isto tako dobre drugare. Sa znanjem je i lepše i lakše. Hajde, zlato, nećemo svaki dan istu priču.
Bogdan je ćutao pretvarajući se da čita novine. Ćutao je i slušao snahu kako savetuje svoje dete. Isto kako je i on savetovao svoju decu. Isto kako su njega savetovali roditelji. Ćutao je, a želeo je da konačno izgovori istinu, onu istinu koju je tek u svojim dobro zrelim godinama shvatio. Istinu da dobar i komforan život ne donosi ni škola ni vaspitanje, već novac ili pozicija. A kad imaš jedno od to dvoje, ostalo ti samo dođe. Sve, pa i društvo. Želeo je dušu da olakša i da kaže:
– Ivana, snajka, kćeri moja, ja sam završio mašinski fakultet kad većina ni srednju školu nije imala. Roditelji od sreće i ponosa sve brige zaboravili, a deda Boško me do smrti zvao “đedov inžinjer”. Zaposlio sam se u fabriku gde mi je majstor Gaco bio bog i batina. Deset godina su mi govorili: Kad sam ja ovde radio ti si igrao klikere, sad ćeš ti da me učiš.
Moj drug Zoran završio za mesara, a tad ne beše ovih privatnih, nego dve mesare u gradu. Ispod tezge beše meso za gospodu i važne ljude, od buta do šuplje koske. Zoran je kod sudija na slave išao, kod lekara preko reda ulazio. Poznavao je sve tadašnje komesare, sekretare, predsednike i ostale namesnike. Tapšali ga po ramenu, drugovali s njim. Ne kažem ja da je Zoki bio loš, ali nije on sa njima deklamovao o Kantu, integralima ili nekoj drugoj mudrosti i nauci. On je njima trebao zbog mesa, oni njemu zbog para i moći.
Došlo mu da kaže, a opet ne može. Seti se kako dođe vreme pa se otvori desetine mesara, te sad i običan svet može valjano parče kupiti. Seti se, pa se u dnu duše ponada da će, bar njegov unuk na poštenje moći časno da živi.
