Letnje žege u Beogradu ’74: Kako se Klub ljubitelja Save i Dunava bori protiv ubistvenih 30 stepeni…
Avgust 1974: Kad je živa dostigla visoku tačku u termometru, a ulice Beograda opustele, potražili smo žitelje glavnog grada. Želeli smo da vidimo kako žive, šta osećaju i misle, na letnjim žegama.
Spustili smo se na Adu Ciganiiju. Tamo je bilo toplo kao u kotlu. Verovatno da su se prijatno osećali samo kupači u vodi.
Ljubica Mitrović, porodični penzioner, Anka Depolo, takođe penzioner, Milka Todorović, domaćica, Veroslava Jeremić, krojačka radnica – sve su se „hladile“ u senci pod jednom vrbom, na „ličnom“ ćebencetu. Radivoje Radić, socijalni radnik, Gordana Antonijević, frizer, Desanka i Radivoje Ninković, mehaničar, poželeli su da Sava bude bistrija.
Međutim, na jednom drugom kraju Beograda naišli smo na uživaoce drugog tipa.
Dunave, ljubavi moja
Iza hotela „Jugoslavije“, ispod prvog solitera u Karađorđevoj ulici, pronašli smo klub sekcije Udruženja ljubitelja Save i Dunava „4. jul“.
Pontonska zgrada kluba i pristanište oko nje sa ukotvljenim čamcima raznih boja neodoljivo su nas podsećali na prizor koji je pre jednog stoleća opisao slavni Danac u svom putopisu „Srpske Drijade“:
„Kakav prizor rečnih brodića privezanih u dugom redu uz obalu; svaki od njih liči na Nojev kovčeg… Svi su obojeni raznim bojama“.
Priča o sedam prutova
Niko ovde sam ništa ne bi mogao da učini. Međutim, udruženi – mnogi poreklom iz Bosne, Like, Hercegovine, iz Zemuna, Novog Beograda (Milenko Budimirović stanuje čak u bloku 45) kao složna braća, stvorili su mnogo.
– Da ukotviš čamac uz obalu – ko da ti ga čuva? Da napraviš sojenicu za sebe i svoju u ženu – kakvo je to zadovoljstvo? – kaže Moldaj Arpad, glavni čuvar kluba. – Ovako, svi rade sve udruženo.
U aprilu prošle godine prionuli su na posao. Svako je dao onoliko para koliko je imao, a prava su im ostala jednaka.
Vazduhoplovni inženjer Ilija Čurluka projektovao je objekat na reci koji se drži na pokretnim buradima. Dušica Kočić islikala je zidove.
Ambijent u ovom klubu ljubitelja reke postao je izuzetno prijatan. Oko 130 članova skupili su sedam miliona efektivnih para i izgradili sopstvenim rukama objekat koji je danas procenjen na pedeset miliona dinara.
Jedan član poklonio je klubu televizor, drugi radio-aparat s gramofonom i stereo ozvučenjem. Neko je doneo desetak šahovskih tabli: U svim tim dobrima zajednički se uživa.
Sve se u klubu „4. jul“ dobija po minimalnim cenama (alkohol se ne toči, član koji se opije isključuje se iz kluba), i roštilj i meze i piće.
Svaki građanin, imao čamac ili ne, može da postane član kluba ako uplati 240 dinara članarine godišnje i 140 dinara upisninu.
Čim se vrate s posla, ljubitelji Dunava spuštaju se u svoj klub, gde malo pročavrljaju o novostima dana, a zatim se otiskuju čamcima na širok Dunav, njegove plaže i vrbake u kojima s velikim uživanjem plivaju i love ribu.
 |
| (Foto: Praktična žena) |
Uvažene drugarice supruge
– Združili smo se da raskrčimo ovu divljinu i stvorimo uživanje ne samo za nas, nego i za našu decu i za naše supruge. Ovde su one kao u svojoj kući. Bez obzira gde se mi nalazimo, tu su sigurne i prave domaćice kluba – kaže Velja Nikolić, elektrovarilac, inače domaćin kluba.
S njim za stolom sede Vukota Milošević, Radivoje Jeremić, Drago Delibašić, Novica Vasiljević, Ilija Čurluka. Spominju stalno i predsednika kluba Dušana Markovića, koji je upravo otputovao na godišnji odmor.
Neko u ovom društvu je potpukovnik, neko mehaničar, neko inženjer, raznih su zvanja i profesija, ali svi su „razgaćeni“, u kratkim pantalonama i majicama, svi sipaju šale kao iz rukava, svi na reci socijalno jednaki.
– Ovde je član našeg kluba Aleksandar Matanović izgubio tri partije, a Gligorić jednu – kaže Marinko Budimirović.
Ne ulazimo u to da li je ovaj podatak istinit, jer Vukota Milošević iznebuha izjavljuje:
– Rekla mi žena da idem kući da operem veliki veš.
Drugovi se hvališu Vukotom i njegovim veštinama u domaćičkim poslovima. Kaže da je posle krečenja stana oribao celu kuću.
A Radivoj Jeremić, da bi pokazao kako u kavaljerstvu ne zaostaje, vadi hvalisavo dozvolu za čamac tvrdeći da je ona jedinstvena u Jugoslaviji. Dozvola glasi na ime Marice i Radivoja Jeremića.
Da li je još neko uzimao dozvolu na svoje i ženino ime?
Hercegovac koji sebe naziva Bosancem „de-lux“ („Mi smo krem Bosne“) kaže kako Milenko Budimirović ima svake godine dužnost da supruzi napuni pet tegli od po pet litara ribom u marinatu. To znači da Milenko prvo ulovi ribu, zatim je očisti, isecka, pripremi luk i priredi marinat po svim propisima, a zatim napuni i zatvori tegle.
Za taj marinat upotrebljava se smuđ, šaran ili som, a recept se može dobiti od Milenka Budimirovića, klub ljubitelja Save i Dunava „4 jul“, Karađorđev trg, Zemun.
Novica Vasiljević, stručnjak za ishranu, drži članovima i članicama kluba predavanja o biološkoj vrednosti ribe i sad su žene „poludele za ribom“. Niko više ne potcenjuje i ne odbacuje bilo koju vrstu ribe.
– Žene su naše počasne gošće kad priređujemo za večeru alasku čorbu. Svi smo obavezni da donesemo ulov, a Moldaj Arpad ima pravi alaski kotlić i prvoklasan je majstor za čorbu.
Svaki član, pored ulovljene ribe, priloži za večeru i po 5 dinara u korist jačanja „finansijske moći“ kluba.
Za Novicu Vasiljevića kažu da kuva izvrstan pasulj s rebrima. Za suprugu jednog člana kluba, Vinku Vinković, tvrdi se da je „barabar“ s muškim kuvarima veliki majstor za riblje specijalitete, naročito za čorbu i paprikaš. To važi i za suprugu Velje Nikolića.
Sve ove šale zbijaju se na vodi, dok povetarac kao maestral piri s Dunava.
– Red je da ih provozamo po Dunavu i nađemo žene, kriju nam se negde u vrbacima – kaže Radivoj Jeremić i uzima nas u svoj čamac.
Dunavom
Otisnuli smo se na reku. Dunav koji teče pod prozorom našeg grada, tek nam sad otkriva svoju široku lepotu. Misli na Andersena i njegovu viziju zemunske strane i Nebojše kule sa Ušća – ponovo oživljavaju.
Ljudi iz čamaca pozdravljaju nas. Iz uvučenih obala u vrbaku, gde u tišini reke čekaju da riba zagrize mamac, osmehuju nam se. Svi se ovde znaju. Mnogo ljudi ume da živi na 30 Celzijusovih; mnogo ljubavi osećaju prema širokom, plećatom Dunavu.
– Na Jojkićevom kanalu ima puno sojenica. Kako se tu uživa! A nas desetoro svake godine odemo u Slankamen. Što se ulovi, to se jede. Hleb i ostale namirnice nabavljamo po principu razmene dobara: mi seljaku ribu, on nama hleb. Jedini pisan zakon je: ženama je zabranjeno da kuvaju, moraju samo da prave palačinke.
Radivoje zagleda u vrbake:
– Nema ovih mojih. Zabili se negde, pa vode ljubav – kaže željan da nas upozna sa čuvenom „ribaricom“ Verom medicinskom sestrom i njenim mužem, članovima kluba „4 jul“ koji danima love po Dunavu.
Ovde se žene „iz sve snage“ druže s rekom. Trinaestogodišnja Branka Delibašić vozi čamac, skače usred reke u vodu, a pre desetak dana upecala je velikog šarana.
– Reka i sport daju sigurnost ženama – kaže Radivoj.
Na sred Dunava naš čamac pripaja se drugom u kome su Dragica i Milica Delibašić, Olivera i Jelena Lučić, Drago Delibašić. Žene nam potvrđuju da one priče o domaćičkim veštinama njihovih muževa nisu izmišljene.
– Kad je košava, u gradu može sve da miruje, ni listić da se ne pomeri, a Dunav je usplahiren i ladi kao sad. Kad duva gornjak, miran je i krotak – upućuje nas Radivoj u tajne velike reke.
On zahteva od nas da se postavimo na kormilo i vozimo čamac, da vidimo koliko je to lako, jednostavno i – lepo. Uveravamo se u njegove istine. Radivoje se odjednom ljuti:
– Vidiš, daske, motor, sve ukupno na kredu staje mene i moju Maricu 6.000 dinara. Imao sam dva infarkta. Voda mi je spasla život. A ovi iz Skupštine grada i lekari hoće da nam oporezuju motore kao luksuz. Neka uzimaju pare za „džonsone“ i glisere, nemam protiv, ali nek ne diraju mog mališu koji i tako plaća drumarinu, mada nema nikakve veze s drumom. Dal’ je Dunav luksuz ili zdravlje?
Ubrzo se mi, koji živimo pored vode a na vodu tako retko izlazimo, uveravamo u Radivojevu teoriju o zdravlju koje daju reke.
Samo posle tri časa provedena na Dunavu, osećamo se čili i laki kao da nas tog prepodneva nije do mrtvila iscrpela i umorila ubistvena gradska jara.
Napisala: Gordana Majstorović, obrada: Yugopapir (Praktična žena, 1974.)
