Moja majka Blagica sedela je na terasi i na telefonu pustila pesmu „Odiseja“ Lea Martina. Dok su tiho tekli prvi taktovi, primetio sam da plače.
Prišao sam joj i pitao je zašto plače, a ona mi je odgovorila da ju je ta pesma vratila u 1973. godinu, kada je upoznala mog oca Dobrivoja.
Bila je to ljubavna odiseja koja je trajala trideset i jednu godinu.
Samo dve godine ranije, 1971. godine, moja majka bila je proglašena za najlepšu devojku Vranja ponela je titulu Karanfil devojče na manifestaciji Pesma leta.
Otac Dobrivoje bio je njen profesor fizičkog vaspitanja, a sudbina je htela da se njihovi putevi ukrste upravo uz stihove ove pesme.
Od tog trenutka, započela je njihova zajednička priča, velika, čista i neraskidiva.
Delili su sve životne radosti i tuge, uvek jedno uz drugo, sve do 2018. godine kada je otac preminuo.
Od tada, majčina svakodnevica postala je tiha melodija samoće.
Ova terasa danas je njeno mesto gde sedi sama, sa mislima okrenutim ka njemu, čuvajući uspomenu na vreme kada je bila lepotica Vranja i kada je imala svoju najveću ljubav.
Ta samoća boli, ali je i svedočanstvo o braku kakav se retko sreće.
Dok je muzika svirala, majka mi je rekla reči koje su me duboko ganule: „Kada umrem, uz ovu pesmu Odiseja da me ispratite.“
U toj želji krije se sva jačina njihove ljubavi.
Za nju to neće biti kraj, već trenutak kada će ponovo sresti svog Dobrivoja i nastaviti tamo gde su stali.
Do tada, ona sedi na terasi, tiho plače uz njihovu pesmu i broji dane do njihovog ponovnog susreta.
M. Spirić
