Autor intervjua: Valentina Novković
Da li se sećate prvih pesama koje ste napisali, šta Vas je inspirisalo, koje knjige ste voleli da čitate dok ste odrastali?
Da, sećam se, kada sam imala trinaest godina napisala sam kratku pesmu pod nazivom „San“
Vetar nežno duva oko moje kose, ušiju,
Zove me u sumrak,
Vodeći moju senku,
Hodam polako.
Povratak u rodni grad pripada vetru.
Čini mi se da ne postoji nešto posebno u životu što me može inspirisati. Ipak, od detinjstva volim da čitam i da pišem. Kada sam bila mala, mnogo sam volela bajke Grimove, Andersenove itd., priče čiji sadržaj čine maštovita putovanja.
„Pesnici su prokleti… ali gledaju očima anđela“, napisao je Alen Ginsberg. Kako biste opisali pesnika, koja je njegova glavna uloga u čovečanstvu, da li njegov glas može da promeni postojeće stanje?
Iz pesnikovih stihova možemo duboko razumeti njegovo posmatranje društva i humanističke karakteristike kojima odiše, odnosno pesnikov lični šarm. Stoga, smatram da je pisanje i svojevrsna društvena participacija, a stihovi su odraz fenomena savremenog društva.
Ko je od svetskih pesnika imao najsnažniji uticaj uticaj na Vas i zašto?
Moja omiljena pesnikinja je Emili Dikinson (10. decembar 1830-15. maj 1886, SAD). Njena poezija ima dubok uticaj na mene, jer ona nije pisala za slavu i bogatstvo već da bi oslikala svoj unutrašnji svet. Zato mislim da književnost i umetnost moraju da imaju „čistu lepotu“.
Objavili ste dve knjige poezije, koje teme obrađujete u njima, šta je to što pesnik treba da kaže čitaocu? Da li vam pisanje poezije pomaže da lakše pronađete odgovore na neka suštinska pitanja?
Da, objavila sam dve zbirke poezije „Banxia“ (2017), „Shimmer” (2019). U njima sam se bavila različitim temama kojima sam se potrudila detaljnije da pristupim: prijateljstvo, porodična privrženost, ljubav itd., estetika i filozofija.
Da li Vam je pisanje poezije pomoglo da pronađete odgovore na neka od osnovnih pitanja koja čovek postavlja sebi i svetu?
Hajde da to pogledamo iz drugog ugla: poezija je odraz mog unutrašnjeg monologa, mojih misli, zapisa. Odraz i projekcija unutrašnjeg „nevidljivog“ razmišljanja.
Vaše pesme su prevedene na mnoge jezike sveta, da li imate povratne informacije o tome kako čitaoci u drugim zemljama reaguju na vaše stihove?
Da, mnogi čitaoci me poznaju, razumeju, vole i afirmišu čitajući moju poeziju. Dakle, čitalačka afirmacija treba da bude unutrašnja radost autora.
Radujem se prilici da komuniciram i budem licem u lice sa čitaocima iz celog sveta. Takođe se radujem što ću imati prilike da u budućnosti držim predavanja u različitim zemljama, da razumem književnost, umetnost, istoriju i kulturu različitih zemalja na lokalnom nivou.
Da li ste čitali nekog srpskog autora?
Da, čitala sam poeziju Milorada Pavića srpskog pesnika koji je objavio pesničke knjige „Palimpsesti“ i „Mesečev kamen“. Odličan je pesnik, veoma mi se dopadaju njegove pesme.
Koreni kreativnosti obično se nalaze u detinjstvu, čega najviše volite da se sećate iz tog perioda života? Šta je bilo presudno da zavolite poeziju?
Potičem iz porodice sa evropskim i američkim obrazovanjem na Tajvanu. Moji roditelji su nam dali puno ljubavi i slobode zasnovane na demokratskom društvu, zbog toga sam imala zanimljivo i lepo detinjstvo. Sećanja na detinjstvo i mladost jesu izvor moje inicijalne inspiracije za pisanje.
„Umetnost je linija oko vaših misli“, pisao Gustav Klimt. Šta je za Vas umetnost, kakav je njen značaj u životu pojedinca?
Za mene „umetnost je život, život je umetnost“.
Moj otac, Hsu, Ven-Kui, je otac koji mnogo voli književnost i umetnost, tako da sam odmalena bio pod uticajem književnosti i umetnosti. Studirala sam kinesku i zapadnu kulturu, književnost i umetnost dok sam bila na koledžu. Zbog toga, odrastajući, zavolela osam glavnih umetnosti u svom životu: književnost, slikarstvo, muziku, ples, skulpturu, dramu, arhitekturu, film. Stoga smatram da je divno biti okružen umetnošću u svom životu.
Koje biste knjige, autore preporučili onima koji žele da nauče mnogo o istoriji Tajvana? Koje teme obrađuju savremeni pisci na Tajvanu, kupuju li se knjige poezije?
Preporučila bih Lai He (28. maj 1894-31. januar 1943) jer su njegova dela uticala na razvoj kasnijih žanrova pisanja kao što je tajvanska lokalna književnost. Njegova dela: „Elegija južnog kraljevstva“, „Sunčani kišobran“ i mnoge druge pesme i romani.
„Onaj ko sadi drveće, znajući da nikada neće sedeti u njihovoj hladovini, najzad je počeo da shvata smisao života“, pisao je Rabindranat Tagore. Šta je za Vas smisao života?
Svako ima različita iskustva u razumevanju sopstvenog života zbog različitih životnih iskustava.
Međutim, za mene je životni put da naučim da upoznam i spoznam sebe, da bih mogla dublje da volim i prigrlim sebe, a time i sve druge.
