fbpx

Ludo i brzo

Foto: Nemanja Sekulić
Foto: Nemanja Sekulić

Postoji jedna pesma “Partibrejkersa” koja je naslovljena baš kao i ovaj članak, mada nemaju preterano dodirnih tačaka osim što su, nadam se, bar sličnog kvaliteta.

Elem, govoriću o brzini i jednom njenom obliku pojavljivanja u danasnjem društvu…U godinama sveopste jurnjave, trke za novcem, napretku tehnologije komunikacija i otvaranju medija…brze hrane, automobila, železnica i još kakvih sve ne brzotvorija…Pojavljuje se jedan nov oblik razmišljanja koji je uspeo da nešto što bi se moglo reći rečenicom ” bolje da se dam pravom/pravoj nego prvom/prvoj”, pretvori u svoju suprotnost. Čini mi se da se ta rečenica u sveopštoj jurbi, žurbi, nestrpljenju, fenomenu “mode brzine” pretvorila u sledeću “bolje da se dam prvom/prvoj nego pravom/pravoj”. Čak u svoj toj zbunjenosti i nerazmisljanju koji, logično, proističu iz rane faze davanja u ranoj fazi života, dešava se da se ista ta davanja svode na fiziološki kontakt bez ijedne čestice ljubavi.

Prateće ponekada je i to  što prilikom zbunjenosti dodje i do zabune, pa se u datoj situaciji nadje potpuno pogresna osoba . Kasnije, ako se to nastavi, mnogo lakse je objašnjavati i pojašnjavati no  priznati grešku. Vremenom(za vrlo kratko vreme) reč greška je, kada se brzina pojavljuje u takvom obliku, izbačena iz terminologije.

Brzina svuda oko nas, pa zašto onda i mi ne bismo bili brzi? Kuda god ti pogled krene, videćeš ponešto što bi asociralo na to da ne budeš spor. Uradi to sada! Brzi krediti! Jedan je život! Život je kratak! Brzi keš! Zašto čekati! I…toga gomila.

U muško-ženskim odnosima brzina potpuno ignoriše ljubav i od spoja duhovnog i telesnog ostaje samo telesno. A i ono kasnije, posle određenog broja promene partnera(jer, zašto bi neko nekom davao šansu i čekao…da ga “povredi”, danas će reći), kada se može brzo obaviti promena, zamena. I tako to…nekoliko, više puta…sve do trenutka kada jednoga dana, ukoliko to potraje, može doći do stavljanja prsta na čelo i preispitivanja sopstvene ličnosti u smislu “šta ja to uopšte radim”. E, onda dolazi sledeća faza. Mogu ja sam/sama! Ne treba mi niko! Dosta je bilo povredjivanja! Ljubav(koja) – neka hvala! Bolje je biti sam/sama!

A i teorija i praksa govore da je čovek društveno biće. Dodaću na svoju odgovornost – i duhovno. A duh podrazumeva i ljubav, a spoznaja ljubavi je proces koji ima svoje trajanje koje, opet, podrazumeva i vreme. Pa čak i ljubavi na prvi pogled su nekada često čekale poprilično dug period da bi se ostvarile. Vredi pogledati neki “stari” film, pročitati neku “staru” knjigu, poslušati neku “staru” muziku. Svi oni, ili bar deo njih, govore o tome.

     Da brzina munjevito i neumitno dolazi i da su kola krenula nizbrdo, a kočnice kao sastavni i neophodni deo zbog modernizacije izbačene iz upotrebe, video sam još u četvrtoj godini Gimnazije, kada još bejah srednjoškolac. Moje odeljenje, a samim tim i ja, anketirani smo i većina pitanja je bila usmerena na žensko-muske odnose i razmisljanju  gde se u svemu tome nalazi ljubav. Dva pitanja su mi ostala u sećanju i sam kraj ankete.

Jedno pitanje se odnosilo na nevinost(kakva reč, danas definitivno u nestajanju, čini mi se…), a drugo, ukoliko je odgovor bio potvrdan, nadovezivalo se i pitalo da li će se to uraditi iz ljubavi ili…postojali su alternativni odgovori, kojih se sada ne sećam, niti žalim zbog toga. Sećam se da sam zaokružio ljubav – ludo i brzo. Koštalo je i košta, nije da nije, ali sve što vredi – to i košta. Na kraju ankete je navedeno da ukoliko su davani neiskreni odgovori, ista se može odmah pocepati. Neki su svoj papir pocepali. Ja nisam.

Zaključicu time da ovaj članak nije napisan odmah i brzo. Prvo sam je zavoleo.

Zoran Todorović
Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.