fbpx

Male intimne slike Dejana Petrovića Kobajašija

Povod razgovora sa Dejanom Petrovićem Kobajašijem je izlazak knjige pesama  „PESME“, u izdanju „Udruženja nezavisnih pisaca Srbije“, Beograd (2020). U ovo izdanje, koje sadrži 69 pesama, uneto je 13 novih i jedna pesma iz knjige „ Zlato oktobra“ (2001). Knjiga „Hladnoće“ (2018)  štampana je u celosti, tako da se, u suštini, radi o svojevrsnim  Izabranim pesmama. U dnevnom listu “Politika” svrstana je među deset najznačajnijih pesničkih knjiga u 2020. godini. Urednik izdanja je Ivan Despotović. I malo o književnim prilikama i neprilikama… 

Zašto često pribegavaš formi od dva terceta, koja je moglo bi se, možda, reći, postala karakteristična forma u tvojoj poeziji? Čini se da je možda potekla od soneta, kao osamostaljene poslednje dve strofe?

Bilo mi je potrebno nešto, gotovo, minimalistički, svedeno, a u strogoj formi. Ta dva terceta i jesu, „u skladu sa vremenom“, – brza, poprilično histerična, a sa druge strane, pak, bio je to dug proces osmatranja, skeniranja, osluškivanja, pa bogme i prisluškivanja, svega što mi je i privlačilo a i odvlačilo pažnju nad onim, nad čime sam želeo, ili morao, da percipiram. Slike su, ponekad, gotovo zamrznute, samo sa jednim treptajem, ili nagoveštajem nečega, što bi izazvalo neku dinamiku. A zašto baš terceti? Pa, pored promišljanja o formi, i postupku, pesma ima i svoj spontani deo, te je jednostavno, najpre, tako i potekla.

Reci mi nešto o odnosu tvoje poezije i poezije Borislava Radovića.

Pesme Borislava Radovića su često ( na šta je on, gotovo beznadežno, i sam ukazivao pažnju) najblaže rečeno: pogrešno tumačene. Kritičari su „videli“ metafore tamo gde ih nema, gde su, zapravo pesničke slike, kao takve. A one sa sobom nose i svoje simbole i svoju egzistenciju. Pesnička forma Borislava Radovića je na najvišem mogućem nivou, a i registru. A pošto je, kako bi Gotfrid Ben rekao „oblik je samo vera i delo“ onda dolazimo do jasnog zaključka kakve  su i same pesme Borislava Radovića. To, da je slika, a ne metafora, na kraju je ponekog i mogao da „ubedi“. Ja sam uvideo sam.

Kakav je položaj pesnika u današnjoj, srpskoj, kulturi?

Srpska kultura upravo i ne razlikuje pesnika (umetnika) od kulturnog radnika. Danas svaki kritičar, profesor, piše, a i objavljuje pesme. Pišu ih usput, da ih pridodaju svojoj biografiji. A trebalo bi suprotno. Na pesničkoj sceni vlada (čast izuzecima – i ovo jeste floskula) otvoreni nepotizam: jedan urednik objavi drugom uredniku knjigu, pa oni imaju i svoje pesnike, koje, „menjaju“, s vremena na vreme, takodje im objavljujući knjige, često pisane olako, godinu za godinom, i na kraju slede nagrade, i naravno – manifestacije, gde se slikaju, onako, svi skupa, držeći plakete i cveće u šaci, sve zadovoljni i nasmejani… A o sredovečnim pesnicima, a i profesorima, koji su se specijalizovali za uredjivanje pesničkih knjiga tek svršenim studentkinjama filologije, uglavnom, da bi bili u njihovoj blizini? O tome nećemo. Iz reka svega toga, iz jezera, „iz daljina, iz carstva“  ni sam ne znaš kako, pojavi se i pesnik, i poneko ga i potapše po ramenu.

Lirski subjekt jednog dela tvojih pesama je šetač, posmatrač gradskih prilika… Šta u današnje vrema znači biti gradskim pesnikom?

Taj neobični šetač  primećuje nešto, što obični šetač ne primećuje, ili barem, ne ume da ga prenese drugima, na neki osoben, a ipak komunikativan način, da bi, izmedju ostalog, i tog drugog potakao, dotakao, ili uputio na neko malo dublje, pažljivije posmatranje i promišljanje. Na pesniku je da opaža, da unutrašnji materijal oblikuje do te mere, da se većina materijala na kraju odbaci, bez žaljenja i sentimenata. Pesma je ono što preostane. U mojoj percepciji su često i seoske slike. Nažalost, one su tek daleko od idiličnih. A biti pesnik u gradu, osim što donosi odgovor na prethodno pitanje, bilo bi nezamislivo bez – humora. Bez ironije, pre svega samoironije, bez koje ne bi mogao da osetiš vedrinu samog postojanja.       

Većina tvojih pesama prati shemu u kojoj je najpre data slika, obično manji dogadjaj, na osnovu koje se potom dalje zaključuje o funkciji te slike u novom uvidu koji je donela u neku već odranije postojeću emociju. Kao da male intimne slike služe razumevanju sveta oko nas i sopstvenih emocija. Da li bi se sažetija tvoja poetika mogla nazvati poetikom malih slika?

Kad pesnik, postavljajući pitanje pesniku, u samom pitanju da tako svrsishodan odgovor, vreme je da se, barem, ovim povodom, na razgovor stavi tačka.

Razgovor za “Pokazivač” vodila Dragana Popović

Zoran Todorović
Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.