Suze su moje, osmeh…
Topao, vlažan, pun tuge…
Najviše reči znaju,
kad teše, teše druge.
U njima iskra kristala.
Kaleidoskop živih boja…
Tebi ostavljam osmeh…
A meni – Suza moja.
Gde god da padne…
Večna je…
Dubokim titrajem kuca…
Suza je osmeh moj…
I crni flor preko srca.
Lebde nadamnom vile.
Bele se plahte vijore…
Suze su moje, osmeh.
Ćute, a najviše zbore.
Zborno mesto svih proleća…
Kada prestane da postoji…
Suze pokupe čamot.
Lučama jarkim svojim…
Tren kada vrelo istaču…
Prizor je božanski lep.
Ko iz ljubavi ljubi…
Taj je kod očiju slep.
Jednom će, kao i ja…
Otići u večne odaje.
I tuge kada presuše …
Živa suza još ostaje.
