Niko u sobi ne diše.
Niz zidove se paučina vije.
Pragom buba po rubu mili,
svoj mali svet od drugih krije.
Naborali se crepovi.
Oluci zarđali od zuba vremena.
Gledam, a telom prolaze žmarci.
Od pete, pa sve do temena.
Ovde su ostale noći naše.
Možda još nađem staklo od čaša.
Ispijena ljubav na eks.
Poznata pesma tamburaša.
Noćas ovde ne diše niko.
Ko svedok vremena postojim ja.
Ja sam onaj, propali On.
Tišina nema, najtiša.
Možda se kriješ u nekom ćošku.
Prekrštaš noge i lažeš me…
Ja sam i dalje tebi ništa,
a ti i dalje meni, sve.
Nosim u sebi grudvu.
Ja sam od lude, luda luđa.
Dok si me volela, a ja bančio…
Na moje oči si postala tuđa.
Danas su svatovi ovuda prošli.
U belom, čipkanom, gledam – Ti.
Zavet si dala jednom od mnogih…
Ja ću te čekati u nadsmrtnsti.
Nedovršena misao muči.
Još spava, duboko, normalan svet.
A ja, budala, kao i uvek…
Pijem, naiskap, a već je pet.
Kaži mi, kako se zove čovek…
Pijan, što dušu ispod kože kida…
Taj, što uništi sve što dotakne,
a onda nebu pod oblake rida.
Niko u sobi ne diše.
Niz zidove se paučina vije.
Beskućniku sam brat pijanac.
Ni ova kuća moja nije…
Pesmu pisana po porudžbini.
Za predstavu ☝
