Nema lepšeg jutra u celoj godini od prvog septembrskog jutra. Ulice pune lepo očešljane dece, osmeha, raznobojnih đackih torbi, novih cipela i patika. Kud i tamo samo poneki nesiguran korak, malo odupiranja dok roditeljska ruka drži čvrsto malu ručicu u svojoj i vodi. A kuda? Pa u školu naravno! Školska dvorišta kao rascvetane livade a dečje glavice kao najlepši cvetovi. Sve miriše na novo i čisto. U torbama uredno zarezane olovke, gumice, lenjiri. U vazduhu radoznalost da se sazna ko će s kim deliti klupu, tajnu, sendvič i šaputanje. Učitelji negde žure, muvaju se, prave red u dvorištu, pa se opet negde izgube. Čeka se školsko zvono. Za prvake po prvi put. Srca puna uzbuđenja, radosti pomešane sa strahom. Onaj tamo mali junak stuska ruku svoje majke s punim očima suza.Voli on školu ali eto baš danas ga uhvatila malo trema. Djevojčice starijih razreda se drže za ruke srećne ponovnog viđenja. Pokazuju jedna drugoj nove cipele. Grupa dečaka odnekud našla loptu pa se guraju ko će je šutnuti. Cika i radost do neba. A odjednom sve to prekida glas školskog zvona. Stvore se redovi pravi ko lenjiri. Koraci svečani kao vojnički. I za tren sve se utiša i dvorišta se isprazne. Negde tamo u nekoj klupi počeće prve obaveze i ozbiljno učenje. Čekaće se strpljivo da se odraste. A kada se jednom to dogodi pamtićemo te dane kao najlepše. I neće biti srećan onaj koji je završio velike škole, onaj koji ima dobar posao, auto ili platu. Biće srećan onaj koji je uspeo sačuvati to radoznalo dete u sebi. Svim đacima prvacima i onim drugima, njihovim roditeljima i učiteljima čestitamo prvi dan škole. Neka je sa srećom!
