GOSPODIN LOPOV
Na njegovoj strani je bilo sve, na mojoj samo to da je ukradeni televizor bio moj.
Jedan kroz jedan.
To što je on ušao u moju kuću kroz moj prozor i što je viđen i kad je ulazio i kad je izlazio za naše slavno sudstvo nije bilo ni izbliza dovoljno da se dotični proglasi onim što i jest – Lopovom.
Ispostavilo se da ljudi koji su ga vidjeli slabije stoje sa očima pa sa udaljenosti od dvadesetak metara, po mišljenju slavnog sudstva, ne mogu da prepoznaju ni vlastitog omraženog bračnog druga, a kamoli jednu tako neobičnu i uvaženu osobu kao što je Gospodin Lopov.
Uglavnom, prijavim ti ja njega narodnoj miliciji, ali, to će se tek kasnije ispostaviti, odem u pogrešnu stanicu.
Jest da se ona nalazi na mojoj teritoriji i jest da pokriva moj rejon, ali u njoj radi nekakav njegov dalji rođak.
Osmo koljeno.
Oni su se bili nešto i poboravili, a može biti da se nisu ni znali, ali taj moj slučaj ih upozna, a bogami i zbliži. Ispostavilo se da taj koji je viđen u mojoj kući ima savršen alibi. U manje-više isto vrijeme je primjećen na drugom dijelu grada gdje je jednoj gospođi takođe nestao televizor. Naravno da Gospodin Lopov po zakonima anatomije, fizike i relativiteta nije mogao da bude u isto vrijeme na dva mjesta, sem ako nema brata blizanca, a ovaj ga, bar koliko se zna, nije imao.
Policijska logika je otprilike bila ovakva: pošto Gospodin Lopov nije mogao biti u isto vrijeme na oba mjesta, najvjerovatnije nije bio ni na jednom, jer ako ništa nije jasno bar je matematika jasna.
Jedan puta nula je nula, drugi put nula je nula, pa je i dvaput nula najčešće nula što bih ja kao ugledni profesor trebao znati. A ja jedino što sam znao to je da više nemam televizora.
Tu oni mene još i izružiše: te kako sam mogao da osumnjičim poštenog čovjeka, te da je lopov lopov tek kada se uhvati u lopovluku, te da oči nisu nikakav dokaz i da ni oni sami ne vjeruju u ono što vide nego samo u ono što im kažu da su vidjeli ili u ono što uhvate na licu mjesta, itd…
Usput, da on sada može mene, naravno ako hoće, tužiti sudu za uvredu časti. I da je najbolje da se sve to malo smiri, da se ne diže prašina itd…
Uglavnom, vidim ja da mi narodna milicija ne može pomoći. Presavijem tabak i u Opštinski sud.
Sudija bogami povisok, orlovskog nosa i dugih krupnih ručerdi, nekakav Crnogorčević.
Kad sam ja rekao koga tužim za krađu, njega samo što ne strefi srčani udar.
„Jel’ to onaj delija od oca Raka? “
Kažem: „Mislim da je, baš on!“
„Kud ćeš njega kukavče crni, pa bolji nije doš’o sa Komova u Banjaluku!?
„On da ukrade tvoj smrdljivi televizor!?“
„On da bude lopov!?“
„Pa znaš li ti jadotinjo da smo mi rod!?“
„Moja čukunbaba i strina od njegove babe su bile drugo koljeno, ono što se kod vas ovdje zove nerođene sestre… sestre, čuješ ti to avetinjo, s e s t r e, i ja da takvoga tužim, pa objesili bi me na po Crne Gore, ma objesili bi oni mene na Lovćen da znaju da neću gore smetati vladici Radu!“
„To je isto k’o da si mene nazvao lopovom, ako ne i gore!“
Pa me onda uhvati za uvo i okrenu za sto osamdeset stepeni prema zidu i reče: „Gledaj, nikad više nikog ne tužio dabogda!“
Gledam. . .
Na zidu se šepurilo porodično stablo.
Bog će znati koliko grana i ogranaka.
Gledam i stvarno prepoznam ogrančić Gospodina Lopova. Bogami rod. Do mene. Šta mi je trebalo da ulazim kad sam vidio prezime sudije. Morao sam da pretpostavim da su rod. Dolje su svi rod. I kad nisu, jesu.
Tu se ja oprostim sa televizorom. A i nije bio neke poznate marke, svakako je bilo vrijeme da se promijeni.
Gacam tako po onom decembarskom snijegu i kontam – sad će aprilska profesorska plata, kupiću kakav polovan. I…
I za par dana stiže april u vidu polovine plate. Pravac pijaca.
A na pijaci svakakvih: novih, starih, polovnih, svojih, tuđih. Upratih jedan, sviđa mi se kao i moj bivši. Isti. Ma nije samo poznat televizor, nego poznat i prodavac.
Gospodin Lopov.
Mi jedan drugom dođemo kao prve komšije. Posjećujemo istu kuću.
„Šta ima druže profesore?“ – pita on mene.
„Ništa novog Gospodine Lopove“ – odgovaram ja njemu – „Nego hoću da kupim televizor“.
„Da li bi ti ovaj odgovar’o?“
„Što da ne.“
„Inače je sto osamdeset maraka, a k’o tebi sto pedeset. “
(Mora da mi je zavirio u džep.) „Može, a je li ispravan?“
„Znaš ti dobro druže profesore da je ispravan, i zatvaraj prozor… zbog vlage… ako hoćeš da ti što duže traje.“
Nosim ja onaj svoj bivši i sadašnji televizor i nešto kontam.
„Što mi ne reče da mu treba sto pedeset maraka da se ne brukamo ni ja, drug profesor, ni on, Gospodin Lopov“, iako…
Iako je vrijeme brukanja.
(„Priče iz Pedonije“)
