Jeste li razmišljali koji motiv vas vodi kroz život, ili tera – gura napred?
UVODNA PRIČA IZ KNJIGE ”PITAO BIH.KOGA DA PITAM?”
(priča o motivu – kako da uspeš u životu)
Ovo je prva priča iz moje knjige PITAO BIH, KOGA DA PITAM ? (Спросил бы , кого спросить ?) koju je izdavačka kuća “Kompanjon” (“Компанъон”) objavila u Kijevu s jeseni 2008 . Knjiga je sastavljena iz 10 nezavisnih priča koje , poređane u određenom redu ipak daju jednu celinu . Danas sam , iz nekih sentimentalnih razloga , boravio na keju bloka 45 gde je nastala jedna crno bela fotografija inženjera koji u 30. godini odlazi u Irak da zaradi novac i tako postane nezavistan i reši pitanje egzistencije u svojoj sopstvenoj zemlji, koji to pokušava da objasni sinu, dečaku od 6 godina . Gledajući sa ove tačke na kojoj se sada nalazim , bilo je potrebno da ODRASTEM ili SAZRIM iako sam iza sebe imao turbulentnu 1979. godinu u JeNeA (služenje vojske) koja je , šta god ko govorio, bila takođe vrsta škole, odrastanja i sazrevanja … Moj prijatelj iz Harkova Dr Dimitrije Dima Ruslanov, iskusni homeopat i na da sve odličan psihoanalitičar mi je rekao nekoliko stvari , a jedna od njih je povod da vama koji me čitate , poklonim ovu priču … Rekao je , Tvoje će uvek biti da daješ, ništa ni od koga nikada ne očekuj , posebno ako si nekom dobro učinio, a ako možeš daj, na dobro će ti se vratiti . Neko od mojih pažljivih čitaoca je zamolio da pored PETE (Barbara) i desete ( VRATIO SE, VOLOĐA) postavim i ostale priče koje su u (mom prevodu) sa ruskog , na kome su napisane postale sveže, i nekako aktuelne … Toliko …
OVČARSKO KABLARSKA KLISURA
Završio sam fakultet, zaposlio se u livnici na Novom Beogradu, radno vreme , kao u svakoj fabrici koja radi u tri smene, od 6 ujutro do 14… Plata nedovoljna da pokrije naše prohteve i želje… Ne znam kada se to tačno desilo, recimo početkom osamdesetih, ili baš te 1980. ali išao sam autobusom u Arilje da obiđem roditelje.
Negde izmedju onih tunela u Ovčarsko-Kablarskoj klisuri, stignemo mercedes kabriolet, stari model kao iz filma sa Odri Hepbern, ne mogu da se setim kako se zvao. Ono što me je privuklo nije bio automobil, stariji i dobro očuvan model, već činjenica da je za volanom sedeo uredan, zgodan osamnaestogodišnjak a pored njega, čovek u poodmaklim godinama, još uvek privlačan, takodje negovan, snežno bele kose i gospodstvenog držanja. Ono što je bilo najupečatljivije u tom prizoru je javni osećaj zadovoljstva koji je zračio iz obojice, mirnih, opuštenih, zadovoljnih ljudi…Krajolik kroz koji smo se kretali, priroda, reka, smiraj dana, manastiri pored kojih smo prolazili, sve je to odisalo spokojem i mirom. Automobil je klizio ujednačenom (ograničenom ) brzinom .Za njim se već otegla kolona u kojoj je bilo napetih, nervoznih uvek negde žurnih … Vozač autobusa je u jednom trenutku ocenio da oni voze isusviše sporo, da mu situacija to dozvoljava i rešio je da ih pretekne. Imao sam prilike da pobliže, sa visine prozora autobusa , pogledam njih dvojicu i ta slika mi se zauvek urezala u pamćenje.
Auto je nestvarno klizio kroz pitoreksne predele i ta slika je ličila na “slou motion” jednog od romantičnih filmova koji vas ispunjavaju radošću i zadovoljstvom. Tačno se sećam da sam pomislio da li je moguće da sebe vidim na mestu gospodina u godinama. Zašto da ne, rekao sam sebi .
Baš tako, da ću sebe smatrati uspešnim ako me jednog dana, u kolima za čijim će volanom biti neko od mojih unuka, sustigne mladi inženjer i dobije želju ili motiv da krene dalje od visoke peći fabrike u kojoj radi…
Za vreme boravka u kući svojih roditelja, neprestano mi se vraćala jedna te ista slika- dvojice zadovoljnih, srećnih ljudi i pokušavao sam da zamislim kuda su to krenuli: Zlatibor, Tara, Jadransko more… Bile su to destinacije elitnih odmarališta na putu ka Adriatiku , nešto što je samo po sebi asociralo na prijatnost, zadovoljstvo…
* * *
Vratio sam se u Beograd i počeo da razmišljam gde i kako mogu da na bazi sopstvenog znanja, rada i sposobnosti obezbedim sebi i svojoj porodici te udobnosti koje se razlikuju od prosečnosti u kojoj smo se nalazili. Jugoslovenska preduzeća su u to vreme jako puno radila u inostranstvu: zemlje nesvrstanog -“ trećeg sveta zhvaljujući odnosima koje je svojom politikom, u to vreme doživotni predsednik tadašnje Jugoslavije, Josip Broz Tito, uspostavio sa predsednicima zemalja članicama“ nesvrstanog“ pokreta. To su , dakle, u prvom redu bile zemlje Afričkog, JužnoAmeričkog i Azijskog kontinenta, zatim Sovjetski Savez gde su jugoslovenske gradjevinske firme uspešno zidale hotele i fabrike sa prvim transferima sopstvene ili zapadne tehnologije…
Trebalo je, na neki način dospeti do jedne od velikih gradjevinskih, inžinjering ili spoljnotrgovačkih firmi koje su imale ugovore za realizaciju investicionih projekata u inostranstvu. To nije bilo ni jednostavno, ni lako – dobra mesta su bila rezervisana za decu partijske, ambasadorske, generalske ili biznis elite. Trebalo je biti jako sposobnim ili izuzetnim inženjerom, tehnologom, lekarom, pravnikom, ekonomistom, i imati dobru preporuku nekog od moćnika, i to još uvek nije bila dovoljna garancija da će vas i poslati na neki od projekta u inostranstvu sa dobrom, deviznom platom.
Ja sam imao neke od kvaliteta, čak sam u to vreme imao poziv i mogućnost da sa porodicom odem kod svog tasta koji je bio lekar u jednoj skandinavskoj zemlji, ali ja sam hteo da sam budem kovač svoje sreće. Boraveći u interesantnoj i uredjenoj skandinavskoj zemlji bio sam uvek i samo zet doktora koji je bio ugledan i poznat u sredini u kojoj je radio i živeo. Za razliku od moje supruge, ja nisam znao ni jezik , koji je bio dosta specifican ali se lako dao nauciti, suština je bila negde drugde : nisam želeo da odem zauvek, jer su se u mojoj zemlji nalazili i moji roditelji i moja sestra i moji drugovi , dobro se živelo iako se kriza nazirala…
Još nešto je igralo ne malu ulogu, odnosi moje supruge i mene nisu bili onakvi kakvim sam smatrao da je trebalo da budu. Uvek sam težio savršenstvu, a to nikada nije lako, pogotovo u braku dvoje ljudi koji su rasli i vaspitavali su u raznim sredinama i okolnostima. Odlazak na neko duže, odredjeno vreme činilo se jednostavnijim i lakšim rešenjem od bilo kakve pomisli na razvod . Tada sam iskreno verovao da se sve moze srediti samo od sebe, što je prva od grešaka nekog ko je pretendovao da bude menadžer projekta ili projekata. Tada takodje nisam razmišljao o činjenici da je brak sam po sebi jedan od najvažnijih projekata koji nam je dat na upravljanje.
Neočekivana ponuda da se prijavim na konkurs za tehničkog sekretara projektnog ofisa u Irak-u koji se realizovao u 58 gradova, činila mi se rešenjem zadatka koji sam pred sebe postavio i želje da učinim nešto sa sobom. Dakle, pružila mi se mogućnost da budem bliži cilju koji sam zacrtao – da svojim radom, znanjem i umećem postignem one visine koje omogućavaju priznanja i potvrdu sopstvene vrednosti i priuštim sebi i porodici onakav život kakav sam smatrao da zaslužujem.
Na pitanje jednog starijeg kolege, kada sam mu saopstio da odlazim u Irak :
„a koja Te golema nevolja na to tera ? “
Tada nisam umeo da odgovorim, a pravu suštinu njegovog pitanja shvatio sam dosta, dosta kasnije…
Kijev, 2008.
Na prvoj (autor Vladimir Mijailović) i drugoj fotografiji (autor pisac ove priče, i knjige) Ovčarsko kablarska klisura
