fbpx

La Ville Fondrière

Ne tako davno, dok je Milostiva Gospođica Corona-Chan spremala svoju zimsku turneju, osvrnuo sam se na činjenicu da su stripovi u sklopu „Crnih besmislica“ BAM-a i De Lazarea mnogo puta preštampavani, te sam izneo i lični lament što nemamo više novih uradaka od dotičnih autora, zajedno ili ponaosob. Nešto davnije od toga, ako ne i previše davno sudeći po datumima, sam sastavljao tekst o delima izdavačke kuće „Rosencrantz“, a pak još mnogo pre toga tekst o nekom od radova koje je Predrag Đurić lično pisao. Samim tim, krajnje je vreme došlo da se par stvari tu isprave, i to baš vraćanjem u još davnija vremena.

Za „Rosencrantz“, to je vraćanje u sami početak izdavačkih pohoda. Godina je Armagedonska 2012., mesec je maj, a novi i perspektivni izdavač iz Maglića plasira svoje prvo izdanje. Izdanje koje je te godine delovalo nekako usamljeno na tadašnjem prodajnom štandu na Balkanskoj smotri mladih strip autora (naposletku, te godine nije gostovao „System Comics“ sa svojom standardnom berzom stripova), a koje nikako nije nagoveštavalo lavinu izdanja koja će uslediti već koliko naredne godine. Ono što iznenađuje dodatno jeste činjenica da je Đurić, inače neko ko prvenstveno voli da promoviše vojvođanske autore, izdavaštvo počeo upravo jednim beogradskim dvojcem stripara (odnosno ne baš dvojcem i ne baš beogradskim, ali za dalje informacije preporučujem čitanje samog albuma).

Za pomenute autore, tačnije De Lazarea i Odanovića, ovo je vraćanje u davne osamdesete, kada se tek rađala ideja o taksisti i bivšem pajkanu sa imenom tada poznatog australijskog eks-pajkana koji neodoljivo podseća na Mela Gibsona. Ona druga ideja o dežmekastom rasisti će iskrsnuti nešto kasnije, ali opet u tom nekom periodu, kada su beogradski (i srpski) majstori karikaturalnog stripa u maniru frankobelgijske škole (iste one koja je stvorila „Asteriksa“, „Štrumfove“ i „Taličnog Toma“) uveliko radili na tome da srpski i jugoslovenski strip dobije malo zdrave doze propisnog humora.

foto: Predrag Đurić

Ovo je, takođe, i ono davno vreme kada su reprinti starih stripova bili potreba, a ne luksuz. Naime, stripovi koji sačinjavaju „Rosencrantzov“ album „Avanture u gradu svetlosti“ sa podnaslovom „Iv Rokatanski/Gile Gulić“ su u tom trenutku dobijali prvo albumsko reprint izdanje. Da, ova klasifikacija zvuči konfuzno, ali jedino albumsko izdanje pre dotičnog je izašlo sad već davne 1989. godine, u Francuskoj, pod izdavačkom palicom „Sorg-a“. Samim tim, ovo je jedan od prvih albuma koji će na frankobelgijskom tržištu izbaciti kompletan autorski tim iz Srbije. Međutim, „Iv Rokatanski“, obe epizode koje se javljaju u „Rosencrantzovom“ albumu, je ranije već objavljivan u ex-Jugi, prvo u hrvatskoj reviji „Oscar“, te u almanahu „Kontejner“ i, naposletku (i nakon francuskog izdanja), časopisu „Finesa“. Dakle, opet imamo preštampavanje starih stripova, ali po prvi put na domaćem tržištu, na jednom mestu, i u formi kakvu zaslužuje. Uz to, ovo je prvo pojavljivanje Gileta Gulića u ikakvoj albumskoj varijanti, što je dodanti plus.

„Avanture u gradu svetlosti“ jeste većinski priča o Ivu Rokatanskom, gde na Gileta Gulića odlaze svega pet tabli (i naslovnica, paradoksalno; inače je priča iza nastanka Gileta Gulića tekst za sebe i to se ne usuđujem da vam odajem – pročitajte strip i kas’t će vam se samo), ali naslov nije džabe dat. Oba stripa (malo je netačno nazvati ih „serijalima“, s obzirom na to koliko malo prostora zauzimaju) se odvijaju u Parizu, oba se tiču kriminala i policije, i oba na najapsurdniji način pokazuju život u ovoj metropoli u ona doba dana i noći kada se pošten svet kloni ulice. Inspektori nisu baš najčistiji, privatni detektivi nisu baš najčistiji, policijski šefovi nisu baš najčistiji, a o nečistim pajkanima (kod Rokatanskog čak i u najbukvalnijem mogućem smislu) ne treba ni trošiti reči. Priča koja je potekla iz pera Odanovića nam daje jednu propisnu sliku velegrada u svom najgorem elementu, jasno nam stavljajući do znanja da ne postoji grad na ovome svetu koji je imun od društvenih boljki. Ono drugo pero (De Lazarevo, crtačko) savršenom stilizacijom i živim pokretima nam oslikava sav taj haos, gde se (opet, na par mesta i bukvalno) ne zna ko pije a ko plaća. Zna se samo da priča nije shvaćena previše ozbiljno, kako samo najbolji primeri devete umetnosti umeju da pokažu.

foto: Predrag Đurić

Likovi Rokatanskog i Gulića nisu, u biti, mnogo različiti. Jeste, jedan je halapljivi netolerantni lenjivac, a drugi povremeni pregalac koji se samo sklanja kad mu dojadi (da ne iskoristim neki teži termin), ali su ona vrsta antiheroja kakvog naše podneblje dobro zna. A znamo ga zato što se isti taj sve-samo-ne-junak obreo i u Francuskoj, i u Venecueli, i u Hrvatskoj, i u SADu, i u Rusiji, i na Fidži ostrvima, itd. Oba lika su tu i tamo oličenja naših svakodnevnik junaka, i.e. ljudi sa greškom, od krvi i mesa. Zato će Iv da trijumfalno skenja negativce i demonstrativno da otkaz, a da sekundu kasnije popije činiju salate u lice sa petog sprata i ubrzo potom postane neženja. Zato će Gile da, u izboru između dva izvora potencijalne zarade, i to direktno konfliktna, da odabere – oba. Jednostavno, ovo su obični ljudi smešteni u donekle neobične situacije, i prava čar je gledati ih kako se iz istih migolje da izađu.

Da je bilo sreće, para, entuzijazma, boljih političkih i društvenih prilika, boljih prilika po stvaranje, ili boljih prilika za strip, Rokatanski i Gulić bi rokali još epizoda i gulili ono što mi kućevno vaspitanje i bogovi internet cenzure ne dozvoljavaju da imenujem. Međutim, njihov prestanak je značio, u Francuskoj barem, nastanak „Rubine“, kao i kreativni rast i razvoj De Lazarea em kao crtača, em kao pripovedača. Prema tome, cenim da nam ne treba još „Avantura u gradu svetlosti“, jer je dovoljna činjenica to što znamo da u tom gradu takvi likovi već postoje, i da se mogu sasvim lepo snaći i bez nas.

Ivan Veljković
Ivan Veljković
Misli o stripu, pokatkad i filmu, bačene na digitalni papir i puštene u etar.