fbpx

Miloš Galetin – Pesnik sa Tise

Miloš Galetin je rodjen 1976. u Zrenjaninu. Živi u Novom Bečeju. Profesor je Srpskog jezika i književnosti. Objavio je knjige pesama: Mornar 2000, Delfin, gorki stihovi i lirika 2005, Jabuka gori 2011, Tebi 2014, Brod u sećanju 2016, i  Jedro za školjku 2018. Godine 1999. proglašen je za najboljeg mladog pesnika na festivalu jugoslovenske poezije u Vrbasu.

Intervju

Miloš Galetin

 

Autor intervjua: Dejan Petrović Kobajaši

 

Povod intervjua sa pesnikom Milošem Galetinom je njegovo, dugogodišnje prisustvo, osobeno prisustvo na pesničkoj sceni, i izraziti lirski karakter njegovih pesama, prepoznatih od strane kolega i čitalaca, kao autentični izraz u stalnom nastajanju, poput kakvog lirskog niza, komunikativnog i toplog.

Prva tvoja knjiga, “Mornar” se pojavila, kao nagrada na vrbaškom festivalu poezije za mlade, davne 2000. godine. Prepoznat si kao “rođeni pesnik”, koji se ne boji emocija, lirskog izraza… Кako iz ove, zrele, perspektive gledaš na taj period?

Ne znam da li bi se moja sadašnja perspektiva mogla nazvati zrelom, kada nisam naročito, pre ovoga pitanja, promišljao o tom periodu…Ako bih se, evo, osvrnuo – ta zbirka, odnosno učestvovanje na Festivalu u Vrbasu – bilo je – pod bombama, odnosno u vreme agresije na moju zemlju…Dakle, ta senka nadvijala se nad gradom, kada sam govorio svoje stihove, danima pre i danima nakon toga..Tako je nastajala moja prva zbirka…O tome, među ostalima, govori i pesma ZASTAVA, iz pete knjige BROD U SEĆANJU…

Dejanu Miniću

 

ZASTAVA

 

Mi stojimo, prvo, u Novom Sadu;

Grčkoškolska. Ljudi žure kraj nas…

Studenti (jedva imamo bradu)

Čekajuć’ Anu da nas vodi na čas Staroslovenskog.

 

Mi živimo u Jevrejskoj, zatim:

Mali Neša. Pijani Šone. Ti i ja.

Tada si voleo Ivanu. Ja patim

Zbog neke iz Čačka, dok Dunav sja

 

Promenljivim Tragom, kraj doma i fakulteta,

Meseca jabuke, lipe, narandže…

Mladost koja gori i cveta…

Građanski protest. Rat pušta kandže…

 

I rastanak.

Ti si uzeo ženu – ja sam gubio mnoge.

Ti si čuvao decu – dok sam stihove tkao

I zajedno, najzad, stali na noge…

(Ti si me digao – pošto sam pao…)

 

A kada je novog sureta tren

Tražio dugo – kroz kišu – nadu;

Radost, odjednom, nadvlada sen I:

Mi stojimo, opet, u glavnom gradu

Držeći zastavu…

Čest motiv u pesmama ti je “dečak”. Кoliko te sećanja iz detinjstva i danas “drže”, da li to dete u tebi još uvek funkcioniše? Кoliko je sve to bolno?

Moja pevanja o dečaku, jesu došla sa inspiracijom…Prvo bez plana, a potom, kada se broj pesama, u kojima lirski subjekat ostaje dečak, proširio na celo poglavlje – ja sam ga i formirao…Zatim, postavih ime Save, kao posvetu – ime dečaka sa kojim sam se družio (i još se družim…) i koji je jednom saopštio da bi lepo bilo da napišem nešto što bi sećalo na to vreme…Кasnije, stihovi o dečaku su dolazili, iznova, i jedna takva pesm,a imena PRVA LJUBAV, našla je svoje mesto u već rečenoj knjizi…Naravno, tebi, kao pesniku, i ozbiljnim čitaocima ne treba posebno objašnjavati da pesme nisu dnevnički zapisi, ali pomenute, koje se tiču odrastanja, jesu u dobroj meri vezane i za moje detinjstvo, koje nije ni u kom slučaju – bolno, no ponajviše – radosno…

PRVA LJUBAV

 

Daleki dečak

Stoji na doku

Zagledan.

Tih.

 

Sunce napušta

Plavet duboku

I ljubi čempres

Između njih.

 

Daleki dečak

Sedi na doku

I Suton je tu…

 

Daleki dečak

Sa snom u oku.

Što čeka nju.

 

Što čeka nju…

Isto tako i svet životinja ti je bio veliki poticaj za stvaranje. Jedan ciklus si i nazvao “po Bremu”. Šta za tebe znači priroda uopšte?

U vreme studija Srpskog jezika i književnosti dobio sam na poklon, kako se veli – prirodnjačku, knjigu ŽIVOT ŽIVOTINJA…Veoma me je obradovalo što to nije samo naučna studija, no jedna planina puna topline, avanture u kojoj njen autor prilazi životinjama kao bićima što imaju karakter, ćud, volju…Lepotu…Takav pristup je kod mene iznedrio ciklus koji si pomenuo…Priroda, između ostalog, znači – pripadnost…

Živiš u Novom Bečeju, kroz koji teče jedna od najlepših evropskih reka- Tisa, koja je tvoja nespresušna inspiracija, tako reći: “način života”, na njoj, sa njom, a leti i u njoj. Šta je sve Tisa? Кakav je tiski cvet?

Tisa, koju si i sam upoznao, jeste delom to što si naveo, ali i tajna…Reka koja je sastavljena od dve suze…Ulica što spaja Banat sa Bačkom…Voda koja hrani i odmara…Dom Tiskog cveta…Insekta što tri godine sni u mulju da tokom jednog dana, obično sredinom juna, izleće iz vode, ostavlja potomstvo i pada na površinu…

Ne libiš se da pevaš o ljubavi, erotičnoj ljubavi, da tragaš za smislom ljubavi, kroz stihove, da je uobličavaš, da sanjariš… Кako je ti i kao čovek doživljavaš? Ima li razlike između “normalnog” i pesničkog doživljaja?

Prva rečenica je veliki komplimen svakome pesniku, te ti zahvaljujem što si je uputio, eto – meni…Ima li – jeste pitanje koje bi moglo da ode ka – filosofiji i da se onda tumači šta je normalno tj. zašto bi se uopšte normalno i pesničko razdvajalo i tome slično…Uopšte, u meni pojam pesnika i pesničkog nije vezan isključivo za pojedinca koji piše stihove, nego za onoga ko nadahnuto čini svet boljim…

Кako gledaš na savremenu srpsku pesničku scenu? Da li su (ne) prilike u društvu uticale na njen intezitet, kritičku recepciju i kriterijume?

Da bih mogao ozbiljnije da komentarišem sve to trebao bih da imam bolji i celovitiji uvid…Međutim, paradoks vremena – skoro neograničenog protoka informacija Internetom – jeste što ono ne može da zameni ozbiljan i dobronameran rad kritike i institucija, koje valja da afirmišu umetnost. Ono što je moj utisak jeste da današnji mediji mahom služe profitersko-potrošačkoj propagandi, a za njih je umetnost, koja budi i otvara, samo – persona non grata…

Da li veruješ u progresiju mlađih generacija?

Napredak stvaralaca, bez obzira na generacijsku pripadnost – koja je, uzgred, nametnuta zbog potrebe klasifkacije i teorije književnosti – trebao bi da bude vezan za oslobađanje prostora i povratak izvornom stanju…Govorio sam već – poezija je most između čitaoca i stvaraoca, između vremena…Poezija je jedan od nosećih stubova civilizacije i jedno od najvažnijih lica ljudskosti…

Dejan Petrović Kobajaši
Dejan Petrović Kobajaši
Rođen 1975. godine u Kragujevcu. Pesnik. "Konj umire, ptice uzleću".