Sunčano podne prvog jesenjeg dana izmamilo je mnoge šetače na Zemunski kej. Dečija graja je nadjačavala zvuke vozića iz zabavnih parkova. Baloni ispunjeni helijumom su jedrili toplim vazduhom dok su ih držali mame i tate, a dečije ruke su bile zauzete kesama s kocima i šećernom vunom. Osim brojnih kućnih ljubimaca kejom su jurili trotineti i bicikli sa pomoćnim točkovima, ili oni veći bez njih.
Ema je držala za ruke Kaću i Jovu, dok su oni trpali u usta kokice i radoznalo gledali okolo. Nedaleko od restorana Venecija ugledaše nekoliko ljudi koji su stajali u travi pored staze. Kad su prišli bliže videli su labuda kako sedi u trvi. Pored njega je bio oglodani klip kuvanog kukurza.
– Šta labud traži na obali? Zbog čega nije u Dunavu? – upita jedan od okupljenih ljudi.
– Već četvrti dan ga viđam ovde. Niko ga ne dira. Ni psi ni mačke. Oni osu ovde na keju navikli na labudove. U reci ih ima na desetine.
– Bio sam ovde kada je izašao iz Dunava – uključi se u razgovor treći čovek. – Dugo se češao po grudima i čeprkao kljunom perje. Malo bi ustao, otišao nekoliko koraka dalje pa opet seo. Kupio sam mu kuvani kukuruz. Pažljivo ga je pojeo.
Kaća i Jova su pažljivo slušali razgovor okupljenih ljudi, a onda mu ona dobaci kokicu. Labud je pogleda, uze je u kljun, ali je ubrzo ispljunu.
– Što mu daješ kokice kad neće da ih jede? – reče prekorno Jovan.
– Mislila sam da je gladan – Kaća slegnu ramenima.
– Ako hoćete da ga nahranite kupite mu klip kuvanog kukuruza – reče jedan od ljudi. –
Izgleda da to voli.
– Kupi mu mama, kupi! – zagrajaše oba deteta u glas.
– Kupiću, naravno.
Uskoro je labud koji je voleo obalu paljivo štrpkao zrna kuvanog kukuruza.
– Vreme je da krenemo – reče Ema.
Deca su je nevoljno poslušala ali su često okretala glavu da još jednom vide labuda.
– Mama, šta misliš, zbog čega je on izašao na obalu? – upita Jova jedući kokice.
– Da! Zbog čega, zbog čega? – brzo se priključila Kaća.
Pitanja su se množila, a odgovora nije bilo…
Nekoliko nedelja kasnije kada su završili s ručkom tata Dušan uzviknu.
– Deco! Da li se sećate onog labuda sa Zemunskog keja. Pričali ste mi o njemu.
Jova i Kaća ga radoznalo pogledaše i klimnuše glavama.
– Šta je bilo s njim? – upita Ema.
Dušan pročita informaciju s mobilnog.
– Građani sa keja su pozvali veterinarsku službu koja je konstatovala da labud ima virus i zbog toga se ne vraća u Dunav. Dali su mu lekove. Posle nekoliko dana labud je ozdravio i vratio se u reku.
Deca su veselo zapljeskala.
– A kakav je to bio virus? – interesovala se Kaća.
– Da li on napada i ljude? – bio je znatiženjan Jova
Da bi izbegao masu pitanja tata je morao da pribegne luksvstvu.
– To je specijalni virus “labudovac“ – koji napada samo labudove – našali se tata.
