fbpx

“НА ТРЊУ БИСЕРИ” збирка прича Софије Гердијан – Томић

375677_126158357526132_1373471043_n

 Софија Гердијан Томић, рођена је у засеоку Томић, центар Дрежница, код Огулина. Живи у Суботици.

Објавила је: “РУЖЕ НА СТОЛУ”, ПРАХ И СЛОВО”, песме за децу “АЛБУМ”, “ЗРНО ЖИВОТА”, “ПТИЦА РУГАЛИЦЕ”, приче о завичају “ОД КОЗАРИЦЕ ДО ЛОКВЕ”, ДРЕЖНИЦА У БОМБАЈУ” и “НА ТРЊУ БИСЕРИ” .

Представљамо делове из њене данас објављене књиге.

IMG_0680

ВЕРНА ЉУБАВ ПАРТИЗАНКЕ МАРЕ

У време између два Светска рата, а и много пре тога свака кућа имала је много деце. Деца како су стасавала и била способна за било какав рад, одлазила су од куће трбухом за крухом. Мара је узела свој девојачки завежљај опростила се од оца мајке и браће и преко Стране отишла у бели свет у непознатом правцу. Нико није марио куда то она оде. Важно је било да је отишла „Једна уста мањe“ – говорио је отац. У ствари, само се тешио. Женско је то дете и на свашта може налетети у туђем свету. Одласком од куће Мара је стварно налетала на све и свашта.
Зауставила се у једном славонском селу. Село је било прилично богото у односу на наше. Запослила се код једног сељака који је имао велико имање. Краве, коње, перад, непрегледне ливаде и оранице. Мара је вредно радила, а за свој велики рад и труд добијала је само храну и конак. Није се жалила, јер није имала камо. Трпила је сва понижења. Да би јој мука била још већа, десило се да се у њу загледао газдин син са којим је Мара имала девојчицу, а газда ни да чује да је то дете његова сина, па су малу дали у неко треће село да буде што даље од мајке и оца.
Једно вече Мара је скидала сено са штале. У сену нешто зашушка. Скаменила се кад је видела главу са капом на којој је сијала црвена звезда. Разбарушена коса вирила је испод капе.
– Еј, цуро! Ми смо партизани. Пиииссст! Ником ни речи да си нас видела. Ако имаш нешто за појести донеси, и заборави да смо овде.
Неколико вечери Мара је снабдевала партизане водом и храном а онда су јој рекли да одлазе. Предложе да и она пође са њима.

– Не смем ја никуд, газда ће ме…
– Само се ти спреми, видиш да те искориштава. Ако ми победимо у овом рату, а победитћемо, ти ћеш бити партизанка са споменицом. Нико те неће угњетавати нити искориштавати. Била је ово примамљива прича за Мару и она у цик зоре оде са партизанима у шуму. Одмах је добила ратни задатак да буде курирка. Мари то није било тешко. Прелазила је сваки дан километре и километре кроз шумске гудуре да би дошла до села предала вест и враћала се натраг у штаб. Ни слутила није да у шуми осим партизана има и других војски.
– Стој! Повикаше усташе.
Мара помисли како би ово могло бити опасно, она порука коју је носила друговима ако дође у руке усташама може бити погубна за штаб па и за цело село. Стави руку у џеп и поцепа писмо у ситне комадиће.
Усташе су Мару одвеле у логор. Висока бодљикава жица претила је са свих страна. Никуд се није могло из тог пакла. Ту се упознала са неком девојком. Било јој је лакше кад су заједно маштале и причале о слободи и лепшем животу ван жице. Одлучиле су да побегну. За дивно чудо успеле су у томе. Дуго су ходале преко пустих поља и ораница, а онда одједном пред њима је стајао воз. Бесконачно дуг. Теретни. Нигде никог нису виделе. Увуку се у један вагон. Он пун некаквих кутија. Одједном воз крене. Нису имале појма куда иду. Није им било важно, само да су што даље од логора и оног ужаса који су оставиле иза себе. Воз је дуго стајао на успутним станицама или на отвореном. Занимало их је што има у пакетима на којима су седеле. Почеле су отварати кутије. У њима су биле војничке немачке униформе, ципеле, капе. У другима наочаре за сунце, конзерве…
Марина, другарица је на некој станици изашла да пије воде и више се није вратила у вагон. Мара је наставила путовање ни сама није знала колико дуго већ путује ни где је крај том путовању. На једној станици чује галаму. Воз се укопао, не креће даље. На улазним вратима железничке станице писало је МОСТАР. Немачки војник патролирао је поред воза и будним оком пратио све што се дешава на станици. Мара скупи храброст искочи из вагона, на главу стави кутију са сунчаним наочарима и изгуби се иза зграде станице. Стане на угао најпрометније улице, послаже наочаре на кутију.
– Навали народе! Јефтино дам само да продам! Чула је да овако продају робу трговци по вашарима у Славонији. Није се ни надала да ће све то брзо и добро продати. А онда је пала ноћ. Закуца на врата оближње гостионе пред којом је цео дан стајала. У гостиони врви од људи. Жагор и дим.
– Могу ли ја преноћити код вас?
Питала је газду. Газда виде симпатичну и лепу, веома младу девојку па је позва да му помогне да послужује госте, јер он и жена нису могли стићи послужити толики свет. Ту се Мара лепо снашла. Газда и газдарица су заволели Мару. Кроз гостионицу је пролазио сваколики свет, а највише разне војске. Напокон је видела и партизане. Обрадовала се. То су били њени другови. Имали су униформе као они што су је први пут одвели у шуму. Партизани су били весели уз чашу вина певали су: „Америка и Енглеска бит ће земља пролетерска.“
– Ми смо Титови борци. Прва пролетерска. Дај Маро полети, послужи…
Партизани су се у граду задржали неколико дана. Довољно дуго да се млади коврџави Далматинац загледа у лепу другарицу Мару. Допала му се баш, баш.
– Ја морам у борбу. Ти ми се Маро јако свиђаш. Немој се удати. Кад заврши рат, долазим по тебе и идемо у Сарајево. Тамо ћемо се венчати. Бит ћеш сретна цео живот, јер ћу те ја волети.
Ослобођен је Мостар. Партизани заузеше сваку улицу и кућу. Младом Далматинцу било је само једно у глави: Што пре до гостионице и Маре. Кад је видо Мару ништа више није требало да каже. Његова љубав није пала на бранику.
Живели су у срећном браку и изродили четворо деце. О својој девојчици Мара мужу никад није говорила. Бојала се да ће изгубити мужевљеву љубав. Док је он одлазио на дужност и радио по цели дан, Мара је гајила децу, одржавала кућу. Понекад је мали Милан виђао мајку како шмрца – плаче док пакује пакет. У њега ставља хаљинице, бомбоне, поморанџе… А онда узме најмлађег сина за руку и са њим оде на пошту.
– Мама, зашто плачеш? Коме шаљеш пакет?
– Једној сиромашној девојчици, која живи далеко и нема никог свог.
Често је Милан мислио на ту сиромашну девојчицу.
– Зашто ти мама више не шаљеш пакете оној девојчици?
– Сине, она је порасла. Удала се, ради и моја помоћ није јој више потребна.

Далматинац никад није сазнао за девојчицу своје жене. Своју тугу за кћерком и тајну најтајнију Мара је однела у гроб.
Марина деца су одрасла, синови се поженили, кћери удале. Постали су успешни пословни људи.
Недеља. Магловито јутро. На вратима Миланова стана зачуло се звоно. Пред њим је стајала средовечна жена.
– Ја сам Стана. Да ли си ти Милан Вукић.
– Изволите, јесам!
– Ја сам твоја сестра. Цео живот сам покушавала да вас упознам, али никако нисам могла да вам уђем у траг. Мама ми је обећавала да ће доћи по мене кад за то буде време. Време је пролазило, ја сам одрасла, удала се и почела борбу за своју породицу. На маму нисам престала мислити. Нисам имала времена да вас тражим. Нисам знала где да кренем? Мама ми је престала слати пакете и писати кад сам се удала, а онда вам се губи сваки траг.
Милан није посумњао у причу ове жене, личила је на њихову мајку. Брзо је позвао брата и сестре.
– Дођите код мене! Стигла нам је сестра. Нисмо знали да нас има петеро. Окупили су се Марини и Миркови многобројни потомци. Прославили долазак сестре за коју нису знали да постоји.
На зиду своје собе Милан чува урамљену мајчину и очеву партизанску споменицу и успомену која уме да заболи.

ЈАБУКА

У нашем воћњаку изнад куће расле су јабуке: губа, слаткица, мушкиња и јесенка. Тата је говорио да је то Цвјетино воће. Стрина Цвјета после Другог светског рата одселила се у Војводину и цела њена породица. Пошто смо са њима живели у заједничком кућанству, све њихово припало је нашој породици. Расле су ту: шљиве, крушке, дивље, трешње… Од свег воћа највише сам волела јесенку. У најранијем детињству јесенку сам чето посматрала. Гледала сам како листа, цвета, како се на њеним гранама јабуке замећу, како зоре и како лишће опада. Ова јабука за мене била је права хероина. У Другом светском рату на њу је пала граната и преполовила је уздужно на два дела. Један део јабуке је живео док се друга половина полако сушила. Гране јабуке биле су чврсте и нису се лако ломиле. Често су се деца играла у сенци крошње.
Лети би ћића Пепо лежао под јабуком на крпарима и дремао. Пошто је волео децу и уживо у њиховом друштву, ћића Пепо је на грану јабуке обесио уже како би се деца могла љуљати. Деца су се гурала и отимала ко ће пре на љуљашку. Зора би се тада повлачила и чекала да се сви изређају, да се изморе од љуљана и да оду из воћњака. Тада би она села на љуљашку и љуља се до миле воље. Смишљала је песмице, певала. Високо летела у саму крошњу јабуке. Њен другар и први комшија, пришао је иза Зоричиних леђа, узео уже и завртео Зору у круг. Затим се угурао Зори у крило и тако би се љуљали до мрака.
– Знаш Зоро, кад будемо велики, ја ћу се женити, а ти ћеш бити моја жена! Јел¬’ да ‘оћеш?
– Па, него што – црвенела је Зора. Обећај ми само да ћеш ме волети цео живот, да нећеш пити и волети друге жене.
– Па наравно да ће бити како ти кажеш. Пролазиле су године, а Зора и Бране нису могли заједно да се љуљају. Љуљашка је била само за децу. Легли су под процвалу јабуку. Бране је непрекидно грицкао сламку у зубима.
– Знаш Зоро, ја идем у војску. За две године ја се враћам, а онда ћу те женити. Ти ме чекај и пиши ми писма.
– Па наравно да ћу те чекати и сваки дан ћу ти писати, али, знаш, да твоји мене не воле. Твој тата и мој не диване. Суде се због оне шуме коју мој тата није посјекао, а твој тврди да јесте. Ви сте богатији, а ми?…
Бране се дуго није враћао из војске. Укрцао се на неки страни брод. У село више није долазио. Зора се удала далеко, за човека којег је само једном видела. После много година дошла је у родно село да посети гроб својих родитеља. Прошла је кроз Цветино воће. Провлачила се кроз шикару. Из шибља је вирила крошња јесенке.
Пола јабуке се потпуно осушило. Пала је на земљу. На другој половини клатило се покидано уже. Зорина и Бранина деца љуљају се у градском парку на љуљашкама које не висе на јабуковој грани. Мирис јабукова цвета остао је у мамином и татином завичају. А Зора и дан данас првом љубави, душу своју храни.

КАД ЗАМИРИШУ СЕЋАЊА или кад на трњу израсту бисери Софије Гердијан

Софија Гердијан је начинила бисерну огрлицу по белини папира, нижући је од прича које у себи носе успомене: на мирис огњишта, на боје детињства, на људе Дрежнице и околине, на обичаје краја и онако народски је проговорила језиком људи именом и презименом. Њихове судбине је пратила емоцијама и као да је још једном живела заједно с њима проживљено.
Први део ове збирке поклонила је самим називом „ДРЕЖНИЧАР и ДРЕЖНИЧАРКА“ свима онима који су оставили траг у њеном одрастању, али и онима о којима је чула приче које су се преносиле, чувајући тајне живљења у себи. Не бих посебно издвојила ни једну причу, као ни један лик, јер тада бих нарушила тај животни низ.
Њена духовитост долази до изражаја, али она је заиста таква и својом ведрином мисли побеђује поразе који се јој намећу тежином живљења.
Други део је доводи у овај суботички крај у којем обитава и како сама каже:
„Живот није стаза посута бисерима, није ни бисерна огрлица, али живот је за некога трновит пут на којем тражи бисере, ако их пронађе, њима се кити, а они му дају снагу да преживи.
Ја сам своје бисере нашла радећи у пошти. Није их било пуно. Тек ту и тамо неки или понеки, али довољно сјајан да ми обасја дан или пут којим ћу ићи.“
Она је заиста имала прилику да пронађе бисере и да их наниже у целину под називом „БИСЕРИ СА ЖИЦЕ“. Не кријем да ми је ово најинтересантнији део књиге, јер сам и сама можда била један од пријатеља поште и њених услуга у време када је она била део те приче. Можда сам и ја била једна од тих која је преко 988 тражила буђење и преспавала јутро или сам тражила број телефона у некој шуми, можда и неком непознатом делу планете Земље. Вероватно сам баш ја та која је писала на погрешном месту адресу или ставила потпис, али дешава се, тога је и она била свесна и зато је прстом показивала предвиђену линију.
Волела бих да ову књигу прочитају службеници поште и да јој заборављени испраћај у пензију направе кроз промоцију књиге у „њеном“ простору и да се сви вратимо у време када смо испред телефонске говорнице чекали у реду да би саопштили оном неком другом, са оне стране жице, да смо ту, да имамо лепе, веселе, понекад и тужне информације саткане у речи које ни даљина није могла да спречи. Време одмиче, технологија напредује, али сећања су ту, као и успомена на људе који су Софији обојили живот у Улици Бориса Кидрича и како сама каже, смирила је своје снове оног дана када је поново отишла у исто то двориште, посетила стан у којем је гледала како живот тече, како људи одлазе и свесна је тога да се у истом том дворишту причају нове „кафе приче“, а и да њена одрасла деца враћају мирисе успомена испијајући кафу у „Кафе причи“.
Трећи део књиге је најкраћи, а то само говори, да је ово нови почетак и да његов наставак тек следи и да се у кутку клуба, већ пише. Познавајући Софију и њен темперамент, верујем да неће бити ништа лошији од овог у збирци „На трњу бисери“, а овај је: емотиван, духовит и одличан.

Дијана Ухерек Стевановић

UDRUŽENjE BALKANSKIH UMETNIKA
UDRUŽENjE BALKANSKIH UMETNIKAhttp://ubu.mojsajt.rs/
Nevladino i neprofitno udruženje, osnovano na neodređeno vreme, radi ostvarivanja ciljeva u oblasti savremenog kulturnog stvaralaštva i to kroz književnost, slikarstvo, fotografiju, muzički i scenski angažman, sa posebnim osvrtom na afirmaciju mladih u cilju održivosti i unapređenju postojećeg i kreiranju novog kulturnog života društvenih zajednica na Balkanu.