fbpx

Ne treba mi u snovima

sunce

Nema noći a da mi ne fališ
Kad na nebu upali se luna,
Sa osmehom srce mi upališ
Ko sa pesmom na tamburi struna.

Čim se setim tuga dušu skoli,
Od samoće nema gore kazne,
Znam da volim, a voljenje boli,
Hvatam senu, a ruke mi prazne.

Prohujaše dani naši
I odoše kroz ševare,
Umuknite tamburaši
Ne svirajte pesme stare.

Ne vraćajte uspomene,
Ne udrite stihovima,
Kada nije pored mene
Ne treba mi u snovima.

Nema dana, a da pust mi nije,
Tražim svetlo u zgasnuloj priči,
Malo sunce dušu obavije
Kad sretnem neku što ti sliči.

Čim je vidim onda tužan shvatim
Da ne ideš iz srca i sluha,
Pružam ruke senu da uhvatim,
Al’ ne mogu uhvatiti duha.

Prohujaše dani naši
I odoše kroz ševare,
Umuknite tamburaši
Ne svirajte pesme stare.

Ne vraćajte uspomene,
Ne udrite stihovima,
Kada nije pored mene
Ne treba mi u snovima.

Prethodni tekstTrnovit opstanak
Sledeći tekstDnevna doza aforizma
Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.