Sa očajem u kosi vetar me nosi
prašnjavim putem života moga,
pažljivo kročim, u odsaj stajem,
gde već bi nečija noga,
a tako bih želeo osloboditi se toga…
Osećam u nozdrvi smrad prečišćenog smoga.
Izuše me kola, oh kakva smola
posta od mene u taj zao čas.
Prsnu kao bremešan, zreo klas.
Ostaci od mene po haubi se njišu,
svuda okolo napokon samo ja.
Skeptici sad samo o tome pišu
dok babe kažu:„Takva mu je sudbina“.
A još su rekle babe da je i drum džabe!
Slušajući sebe, njih, il` pak nekog trećeg
spremih se za večnu senu…
I dok smerno plaćah cenu
bejah veći od najvećeg.
