Ogroman blok me pritiska.
Dišem teško i širim oči.
Plašim se njegovog stiska.
Sličan je crnoj, masivnoj ploči.
Odjednom nestaje,
gubi se, tone…
U daljini na nešto kuče laje
i očajnički zvona zvone.
U meni se javlja mučnina.
Ustajem i brišem prašinu sa sebe.
Tek tada videh da sam postao ruina
i da bi takve trebalo da istrebe.
Odskakutao je dalje blok
da drugde traži žrtvu,
da sisa životni sok,
al` ne i da je ostavi mrtvu.
Obično počne bezazleno
dok sediš u fotelji,
piješ vino crveno
i pišeš pesme u postelji.
A onda se sve bolkira, stane,
a vreme u juriš krene.
I dok ga pratiš do najbliže kafane
gledaš tvoje tanke, nabrekle vene.
