Pokušavam da se sredim,
da zadržim to u sebi.
Nigde meni nema leka,
ako ode, onda ide ka tebi.
Izmiče mi to polako
kao i tlo ispod mene
i sve mi se čini lako
da u meni nešto vene.
Raširenih zenica
i otvorenih usta
kuljalo je to u mene.
U toj klupi bio sam pun sebe,
a sad dolazim u situaciju
da može svako da spram mene ispolji svoje potrebe.
Ideali pucaju jer računi kucaju.
Prosipa mi se to kroz sve pore
i isrivljeno odlazi u “čemer more“.
Čupam kosu, vrištim, plačem
i žalosno vičem jako:
– Ljudi moji, pa ja postajem svako!
