Zemlja plava, ona plava,
ja plav, nebo plavo…
Rekoh sebi – gledaj pravo!
Da l` nisam hteo,
il` nisam smeo,
možda čak ni želeo…
Tek, oči joj nisam video
i toga sam se mnogo stideo.
Negde oko stotog piva
učini mi se da je i ona malo kriva.
Tek, gledajući sa te strane
prazne flaše počeše da je brane.
Udaraše o moju glavu.
Prva, druga, pa treća
i učini mi se da sa krvlju
odlazi i moja sreća.
Kakve su joj oči bile?
Da l` su možda dušu pile,
il` su neku bajku krile?
A možda su hrabrost lile…
A možda su hrabrost lile…
