Voda je do vrata, znam, svima i svugde. Ali, zar je moguće da niko ne ume da pliva?! I ako je tako, zašto se bar ne pokuša. Niko nije rođen naučen.
Znam, daleko je obala, toliko daleko da je ni ne vidiš niti imaš predstavu koliko dugo i daleko bi morao da plivaš. Znam da je neizvesno i to da li ćeš uspeti da doplivaš do kopna, da li ćeš izdržati. Ali, moraš. Ja već dugo plivam do biće bolje. Ponekad me izda snaga, uhvate grčevi i često puta pomislim da neću moći. Ali, ne stajem. Uspevam jer celo vreme mislim o obali i o tome kako ona izgleda. Kako je kada si na kopnu, suv, sit i odmoran.
Dok plivam, srećem razne nemani iz vode koji napadaju, grizu, ranjavaju. Ali kako more briga ima čudovišta tako ima i lekovite alge koje stavljam kao melem na rane i teram dalje. Niko ne zna da li ću uspeti i dokle ću moći plivati, kao ni to da li ću ikada uspeti da bar ugledam obalu a kamo to da li ću nogom da kročim na nju. Ali, ja plivam! Ne odustajem. Nema tog izgovora. Čim osetiš da kreneš da se daviš, plivaj, druže moj! Život je to more briga a mi svi plivači. Vešti ili nevešti. Do nas je.
Plivaj, ne odustaj. Sutra niko obećati ne može, misli o danas i plivaj. Zamišljaj kako te nešto tako jako lepo očekuje na obali.
