Sedela je za stolom uz ohlađeni ručak. Na stolu čaša vina i puna pepeljara. U sobi punoj dima i neizgovorenih reči, po prvi put priznaje sebi, nesrećna je.
Takav je bio svaki dan, godinama nazad. Sa ohlađenim ručkom a vrelim srcem.
Volela ga je . Sa svim onim i što jeste i što nije. I svaki put kada bi dolazio kući na uvek hladan ručak na koji je namerno kasnio, pogledala bi ga kao prvi put. Umela je to. Hiljadu puta pogledane oči pogledati kao da ih prvi put vidi.
Tako lepa venula je i živela kao biljka. Od najlepšeg cveta pretvorila se u kaktus koji i dalje cveta ali bode. I sebe i druge. Toga dana, ispijajući poslednju čašu crnog vina, iz flaše koju je kupila da nazdrave za godišnjicu koje se on kao i svake godine nije setio, odlučila je da joj je to poslednje sedanje za prazan sto u kući u kojoj ne živi sama.
On je uobičajeno kasnio. Ušao uobičajeno glasno i došao uobičajeno mrzovoljan. Uobičajeno nije rekao ništa osim :
- Šta ima za jelo? Gladan sam i umoran.Nešto ću da pojedem pa ću leći da malo odmorim. Molim te ne ulazi u sobu, potreban mi je mir. Danas sam imao naporan dan!
Kao uvek i sada je samo klimnula glavom i ništa nije rekla. Samo, ovaj put kao da je klimnula na neku drugu stranu. Stranu koja kaže: Dosta je više!
Čula se škripa alki na zavesi od kupatila i pljusak vode. Zvuk koji je tako polovio srce na pola jer posle tog zvuka on ide da spava i odmara. Svaki dan.
Otišla je na terasu da zapali još jednu cigaretu i drugačija se vratila. Ulazeći u kuću našla ga je za stolom kako galami što se OPET ručak ohladio. Sela je i pogledala ga u oči. Ne isto, ne onako kao prvi put. Ovaj put pogledala ga kao već milion puta pogledane oči koje nikad nisu uzvratile pogled.
- Ja odlazim.
Nije čuo od halapljivih zalogaja pa mu je ponovila.
- NAPOKON! Uzvrati sasvim jasno i razgovetno i posle dugo godina pogleda je pravo u oči.
Nije htela da plače samo joj se jedna suza skotrljala niz lice, toliko velika da se on posle toga davio u njoj. Jednoj suzi.
Ona je u toj suzi isplakala ceo život.
Sada se smeje, voljena.
