Ako je , posle onakve zime, postalo moguće da opet ugreje i ako je sve ponovo ozelenilo i ponovo se rodilo, zašto ne bih verovala da ću ponovo da volim? Srećom, o tom se ne pitaš ti već neko mnogo mudriji od tebe i svih nas.
Ja sam shvatila da sam cvet ispod leda koji je morao strpljivo čekati da se taj led otopi da bi PROcvetala ponovo i ti me ne možeš ubediti u suprotno. Hej, svojim sam očima gledala kako jedna strašna zima, sa dvadesetim podeokom u minusu,koja je sve bila ledom okovala, postaje proleće. Tako lako, tako neprimetno. Sve je oživelo i stvar i tvar. Očima svojim sam gledala kako je procvetalo drvo koje je golograno bilo zatrpano snegom, bez trunke života u sebi. Znaš li, sve se rađalo na moje vlastite oči. Suštinu ovoga prolaznog života sam videla. Nevoljiv si bio voljen i siguran da se posle tebe ne voli. Navukao najmračniji oblak koji je doneo lavinu snega, pojačao minus na maksimum misleći da će posle tebe sve zaleđeno ostati. Ali nije. Kao što rekoh, ne pitaš se ti. Bosa po poljskom cvežu skakućem sa noge na nogu i pevam životu.
Gospod mi šapnuo: Vidiš, sve je opet procvetalo i ti nesumnjivo veruješ da je to moguće. Zašto onda nije moguće ponovo da voliš?
