BAKSUZ
Šta god da sam u životu radio, išlo je teško ili nije uopšte išlo. Nesrećnijeg čoveka od sebe nisam sreo. Iz godine u godinu moje nezadovoljstvo je raslo i evo, jutros sam odlučio da se ubijem. Smučilo mi se više da me zovu Pera baksuz.
U samoubistvu sam video rešenje. Mislio sam da će mi bar to ići glatko, ali prevario sam se. Prvi pokušaj se desio u garaži. Hteo sam da primenim filmski način, gušenje izduvnim gasovima automobila. Zatvorio sam vrata i prozorče garaže, seo u auto i… ništa. Nije bilo benzina. Žena je juče potrošila i poslednju kap. Ne znam kako je uspela da dođe do kuće.
Posle žučne svađe, želja za odlaskom se udvostručila. Setih se tableta za spavanje. Mnogi su tako rešili svoje muke. Baksuz me ipak nije napuštao. Čekala me je prazna bočica. Opet svađa sa ženetinom. Sva srećna mi je saopštila da uzima po dve tablete pred spavanje kako bi me izbegla… u svakom smislu.
Od silnog nerviranja pritisak mi je toliko skočio da su mi vene prilično otekle što mi je dalo novu ideju. Žilet! To je to, rekoh sebi i uputih se u kupatilo. Bio sam ubeđen da ću sada uspeti. Prevukoh par puta po zglobu i ništa. Ni najmanjeg traga nije bilo. Razlog, opet žena. Sinoć je mojim priborom uklonila prašumu sa nogu.
Očajan, odlučih se za tešku i bolnu smrt pa joj rekoh da mi spremi ručak. Međutim nije htela da čuje.
– Šest godina izbegavaš moju hranu, a sada ti se prijela. Snađi se kao i uvek.
Grozničavo sam razmišljao šta da radim, a strah da neću uspeti me je proždirao. Panika me je već dobro tresla kada mi na um pade savršeno rešenje. Ovo ni moj baksuzluk neće moći pokvariti. Sačekao sam da veštica zaspi pa zgrabih njen mobilni telefon. Ozarenog lica počeh da pišem sledeću poruku:
– Zdravo mama. Izvini što ti pišem ovako kasno, ali evo sada sam razgovarala sa Petrom i želimo da nam dođeš. I to već sutra! Mnogo smo te se uželeli. Kreni čim se probudiš. Cmok.
Zadovoljan i ponosan na sebe i svoju domišljatost, utonuh u spokojan san znajući da me do sutra uveče neće biti među živima.
