Oprosti mi snagu
kojom se uprtiše
godine šuplje
k’o iscurele oči…
Sve gledah vraže
u tvoje crvene pokrove
i bejah srećna lažno.
Oprosti mi tuge
što te gledahu
preko duginog mosta.
Nikada ne videh vraže, veću vatru
do li u zagrljaju tvom,
kad bejah ženom.
Oprosti mi molitve šture,
što sumnjah u milošte božije,
dok ljubljah vraže,
usne tvoje žeravice.
Dadoh ti iskreno srce
za srce vučice
što se gleda s mesecom samcem…
Oprosti očima mojim
što više nema šta da istekne
od razočarenja.
Nerandža Kostić: Oprosti
