Čekajući, procvetaće ljiljani beli kada im se vratim.
Zapevaće ptice male na granama trešanja zrelih.
Žitna polja, sazreće ugledavši mi stope na svom tlu.
U zagrljaj će mi poći prijatelj iz teških dana sa kojim sam rastao.
Rame uz rame zapevaćemo pesmu sa žeteocima veselim.
Niz glas proteći će ona naša:
,,Skeledžijo, prevezi me preko“, jer tamo čeka mene neko.
* * *
Čekaju mene, grobovi predaka mojih u korov zarasli.
Izbledele slike na spomenicima čekaju da se sa njih prašina skine…
Na zemlju moju, pašće suza iz oka mog.
U krošnji stare lipe začuće se huk sove koja čuva umrtvljenu tišinu…
Preduboka je ovo reka za plivanje, preplivati je sam neću moći.
Noge su prestare za prašnjave puteve.
Pogledom tražim skeledžiju-nema ga.
Zadržao ga sa druge strane neko.
Slavujem poj želim čuti-ne čujem.
Samo zemlja dahće za mladim koracima.
Stari koreni se ne zaboravljaju.
Urezani su na rođenju.
Vrtim se u krug. , izlaza nema…
Tri ću zlatnika dati da me neko u postojbinu vrati.
