fbpx

Nova knjiga Olivera Jankovića “Menuet s nepoznatim prijateljima”

Početkom jeseni je izašla iz štampe jedna neobična knjiga pesama i kratkih proza pod naslovom – Menuet s nepoznatim prijateljima – autora Olivera Jankovića.

Neobičnost knjige se tek delimično ogleda u naslovu – Menuet je franscuska dvorska igra iz 17. veka – prva igra kojs se igrala u parovima, a njen naziv znači – ples laganim koracima.
Ostatak neobičnosti ove knjige se sastoji u tome što su pesme i proze posveće pesnicima, slikarima i drugim umetnicima, počev od Botičelija pa do Oliverovih savremenika i prijatelja koje poznaje.

Svako od živih umetnika zastupljenih u ovoj knjizi kome je posvećana pesma ili proza imao je poneki zadatak u vezi sa knjigom. Jedan prijatelj je kreirao korice, troje njih su pisali kratke recenzije, nekoliko njih je i finasijski pomoglo da knjiga izađe iz štampe, a ostali će pripomoći prilikom promocije, reklamiranja knjige i slično…

 

Oliver Janković: MENUET SA NEPOZNATIM PRIJATELjIMA

Oliver Janković nije slučajno odabrao menuet po čijim taktovima će zaplesati sa svojim dalekim prijateljima. Stara, setna, nekad moderna, igra nestala je i može se videti tek u istorijskim filmovima, ali se njena melodija sluša na koncertima. Slično je i sa ljudima i njihovim delima. Oni dolaze i prolaze. Ali, dok blede, još odjekuju njihovi koraci, glasovi i dela umetnika i dobrih ljudi sa kojima smo došli u dodir. Sve to pretvara se u muziku čiji se melanholični tonovi osećaju u ovoj pesničkoj i proznojzbirci. Zato je njen lajtmotiv prolaznost, kao mera stvarima i pojavama u njoj.

Pesnik „mekim voskom sećanja“ oživljava davna vremena i ljude. Iako je ono nepouzdano i nadograđeno, mi sa zadovoljstvom prepoznajemo analogije i aluzije i pogađamo o kome je reč. Ove male zagonetke najčešće imaju posvetu pa se naša krhka znanja daju proveriti. I tako pred nama promiču senke velikih stvaralaca, kao što su: Botičeli, Mikelanđelo, Šekspir, Dali, Ahmatova, Modiljani, Šimborska, Rembo i drugi.

Pisana kao zebnja zbog prolaznosti života, manje kao vrsta lamenta, a više kao konstatacija i mirenje sa sudbinom, zbirka ipak teži da zadrži pesak vremena u našim rukama. I mi posredno shvatamo da su sudbine umetnika povezane sa delima i jedni se mogu tumačiti drugima. Ali mogu se razumeti i povezati ljudi, staro i novo, što jeste i što će biti. Na taj način stvara se kolo dugovnog bratstvakoje u knjizi snažno osećamo.
Mudrim i harmoničnim stihovima i pričama, opservacijama, uspelim poređenjima, asocijativnim metaforičnim slikamai atmosferom,Janković pokazuje svoj talenat i poznavanje versifikatorskog umeća. Zbog toga je naš utisak dubok; mi nužno postavljamo sebi pitanja smisla i tražimo odgovore. Jankovićeva poezija nas navodi da razmišljamo o sudbini istoj za sve, dometima čovečanstva, o svetu umetnostii njenim mogućnostima. Mislićemo o tome da li su izmaštani svetovibolji od „pravog“ u kome smo i za koga nismo sigurni šta je.

Čitalac neće zvršiti knjigu kao optimista, ali neće ni izgubiti veru u čovekove mogućnosti. I pesnik i mi ubeđeni smo da, uprkos svemu, ljudski napori i stvaralaštvo unapređuju čovečanstvo.

Gordana Maletić

 

DODIRI DUŠA

Oliver Janković u knjizi „Menuet s nepoznatim prijateljema“ Prolog počinje rečima „Još i danas u Getsimanskom vrtu rastu masline“. Ova prva pesma posvećena je obelažavanju dva milenijuma hrišćanstva i pritom govori, pre svega, o besmrtnosti duha, koji se uvek iznova rađa kad Zemlji zapreti uništenje svega Božijeg i ljudskog. Maslina predstavlja balans između opstanka i Božije brige za ljude, pritom i pomirenje nakon kazne koju je čovek svojim delanjem zaslužio.

„A svet je u međuvremenu rastao kao mlado testo u naćvama, osećajući negde, duboko u sebi da će u Getsimonskom vrtu vo vjeki vjekov rasti masline“, kaže Janković na kraju Prologa. Iako u tom rastu postiji mogućnost da svet sebe preraste i postane vlastita negacija, autor „Menueta“veruje da će uprkos svim nedaćama, turbulencijama i nemara čovečenstva, ljudski duh nastaviti da traje.

Janković takođe razgovara i sa nekolicinom živih i preminulih, njemu poznatih i nepoznatih prijatelja, koje je sticao čitajući i slušajući o njima, ili ih lično poznavajući. Pokušava da dokuči njihova poimanja smisla postojanja, snagu duhovnosti i trajanja, kroz neprestani proces zova kukavice i uzdizanja feniksa. Ipak, postoji i strah da bi sve moglo postati samo pepeo, kao i da svi prijatelji mogu nestati na lomači zalaska Sunca, kao u pesmi „Ugarak“ na kraju Epiloga.

Pored pesama, „Menuet sa nepoznatim prijateljima“sadrži i petpriča koje se izvrsno uklapaju i čine neraskidivi deo toka poetske misli autora, čime proza dobija još veći značaj. Knjiga odiše ozbiljnim autorskim pristupom i poznavanjem književnih dela, ali i života stvaralaca, kao i mudrom analizom njihovih želja i stremljenja. Tako se pesme, koje ne govore o umetnicima, već o duhovnosti i poštenju običnih ljudi čiji su životi stvaralački čin njihovog duhovnog, zemaljskog života, prožimaju sa pričama, a ova zbirka stišanih osećanja poput žara koji tinja čini oganj izuzetnog nadahnuća Olivera Jankovića.

Božidar Pešev

 

OLIVEROVE POSVETE ILI IGRA OTVORENIH KARATA

O kome govore posvete umjetničkih djela – o onome kome su namijenjene ili o autoru? One su kao pisma u kojima se obraćamo adresatu kako bi znao o čemu razmišljamo, šta nas tišti, šta sanjamo i šta nam se događa, a i da mu ukažemo šta nam on znači u životu. Najčešće to što je rečeno u takvoj pjesmi manje bi značilo da ne znamo kome je prevashodno namijenjena, ko je pjesniku u trenutku njenog nastanka bio u srcu            (jer posvete su, nadam se, više emocionalne nego racionalne). One su i čin zahvalnosti za sve ono što je ličnost iz posvete, ili njegovo djelo, značilo autoru u njegovom stvaralačkom razvoju. Ima, naravno, i posveta koje su samo čin prijateljske naklonosti.

Mišljenja sam da će slično razmišljati čitaoci „Menueta s nepopznatim prijateljima“ Olivera Jankovića, da će čitajući lijepe i pametne stihove htjeti da u njima pronađu što više autorove bliskosti sa ličnošću kome je pjesma posvećene. Iako će u većini slučajeva lako to saznati, autorova igra otvorenih karata neće umanjiti draž partije sa radoznalim čitaocima.

Rajko Lukač

Zoran Todorović
Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.