Početkom jeseni je izašla iz štampe jedna neobična knjiga pesama i kratkih proza pod naslovom – Menuet s nepoznatim prijateljima – autora Olivera Jankovića.
Neobičnost knjige se tek delimično ogleda u naslovu – Menuet je franscuska dvorska igra iz 17. veka – prva igra kojs se igrala u parovima, a njen naziv znači – ples laganim koracima.
Ostatak neobičnosti ove knjige se sastoji u tome što su pesme i proze posveće pesnicima, slikarima i drugim umetnicima, počev od Botičelija pa do Oliverovih savremenika i prijatelja koje poznaje.
Svako od živih umetnika zastupljenih u ovoj knjizi kome je posvećana pesma ili proza imao je poneki zadatak u vezi sa knjigom. Jedan prijatelj je kreirao korice, troje njih su pisali kratke recenzije, nekoliko njih je i finasijski pomoglo da knjiga izađe iz štampe, a ostali će pripomoći prilikom promocije, reklamiranja knjige i slično…
Oliver Janković: MENUET SA NEPOZNATIM PRIJATELjIMA
Oliver Janković nije slučajno odabrao menuet po čijim taktovima će zaplesati sa svojim dalekim prijateljima. Stara, setna, nekad moderna, igra nestala je i može se videti tek u istorijskim filmovima, ali se njena melodija sluša na koncertima. Slično je i sa ljudima i njihovim delima. Oni dolaze i prolaze. Ali, dok blede, još odjekuju njihovi koraci, glasovi i dela umetnika i dobrih ljudi sa kojima smo došli u dodir. Sve to pretvara se u muziku čiji se melanholični tonovi osećaju u ovoj pesničkoj i proznojzbirci. Zato je njen lajtmotiv prolaznost, kao mera stvarima i pojavama u njoj.
Pesnik „mekim voskom sećanja“ oživljava davna vremena i ljude. Iako je ono nepouzdano i nadograđeno, mi sa zadovoljstvom prepoznajemo analogije i aluzije i pogađamo o kome je reč. Ove male zagonetke najčešće imaju posvetu pa se naša krhka znanja daju proveriti. I tako pred nama promiču senke velikih stvaralaca, kao što su: Botičeli, Mikelanđelo, Šekspir, Dali, Ahmatova, Modiljani, Šimborska, Rembo i drugi.
Pisana kao zebnja zbog prolaznosti života, manje kao vrsta lamenta, a više kao konstatacija i mirenje sa sudbinom, zbirka ipak teži da zadrži pesak vremena u našim rukama. I mi posredno shvatamo da su sudbine umetnika povezane sa delima i jedni se mogu tumačiti drugima. Ali mogu se razumeti i povezati ljudi, staro i novo, što jeste i što će biti. Na taj način stvara se kolo dugovnog bratstvakoje u knjizi snažno osećamo.
Mudrim i harmoničnim stihovima i pričama, opservacijama, uspelim poređenjima, asocijativnim metaforičnim slikamai atmosferom,Janković pokazuje svoj talenat i poznavanje versifikatorskog umeća. Zbog toga je naš utisak dubok; mi nužno postavljamo sebi pitanja smisla i tražimo odgovore. Jankovićeva poezija nas navodi da razmišljamo o sudbini istoj za sve, dometima čovečanstva, o svetu umetnostii njenim mogućnostima. Mislićemo o tome da li su izmaštani svetovibolji od „pravog“ u kome smo i za koga nismo sigurni šta je.
Čitalac neće zvršiti knjigu kao optimista, ali neće ni izgubiti veru u čovekove mogućnosti. I pesnik i mi ubeđeni smo da, uprkos svemu, ljudski napori i stvaralaštvo unapređuju čovečanstvo.
Gordana Maletić
DODIRI DUŠA
Oliver Janković u knjizi „Menuet s nepoznatim prijateljema“ Prolog počinje rečima „Još i danas u Getsimanskom vrtu rastu masline“. Ova prva pesma posvećena je obelažavanju dva milenijuma hrišćanstva i pritom govori, pre svega, o besmrtnosti duha, koji se uvek iznova rađa kad Zemlji zapreti uništenje svega Božijeg i ljudskog. Maslina predstavlja balans između opstanka i Božije brige za ljude, pritom i pomirenje nakon kazne koju je čovek svojim delanjem zaslužio.
„A svet je u međuvremenu rastao kao mlado testo u naćvama, osećajući negde, duboko u sebi da će u Getsimonskom vrtu vo vjeki vjekov rasti masline“, kaže Janković na kraju Prologa. Iako u tom rastu postiji mogućnost da svet sebe preraste i postane vlastita negacija, autor „Menueta“veruje da će uprkos svim nedaćama, turbulencijama i nemara čovečenstva, ljudski duh nastaviti da traje.
Janković takođe razgovara i sa nekolicinom živih i preminulih, njemu poznatih i nepoznatih prijatelja, koje je sticao čitajući i slušajući o njima, ili ih lično poznavajući. Pokušava da dokuči njihova poimanja smisla postojanja, snagu duhovnosti i trajanja, kroz neprestani proces zova kukavice i uzdizanja feniksa. Ipak, postoji i strah da bi sve moglo postati samo pepeo, kao i da svi prijatelji mogu nestati na lomači zalaska Sunca, kao u pesmi „Ugarak“ na kraju Epiloga.
Pored pesama, „Menuet sa nepoznatim prijateljima“sadrži i petpriča koje se izvrsno uklapaju i čine neraskidivi deo toka poetske misli autora, čime proza dobija još veći značaj. Knjiga odiše ozbiljnim autorskim pristupom i poznavanjem književnih dela, ali i života stvaralaca, kao i mudrom analizom njihovih želja i stremljenja. Tako se pesme, koje ne govore o umetnicima, već o duhovnosti i poštenju običnih ljudi čiji su životi stvaralački čin njihovog duhovnog, zemaljskog života, prožimaju sa pričama, a ova zbirka stišanih osećanja poput žara koji tinja čini oganj izuzetnog nadahnuća Olivera Jankovića.
Božidar Pešev
OLIVEROVE POSVETE ILI IGRA OTVORENIH KARATA
O kome govore posvete umjetničkih djela – o onome kome su namijenjene ili o autoru? One su kao pisma u kojima se obraćamo adresatu kako bi znao o čemu razmišljamo, šta nas tišti, šta sanjamo i šta nam se događa, a i da mu ukažemo šta nam on znači u životu. Najčešće to što je rečeno u takvoj pjesmi manje bi značilo da ne znamo kome je prevashodno namijenjena, ko je pjesniku u trenutku njenog nastanka bio u srcu (jer posvete su, nadam se, više emocionalne nego racionalne). One su i čin zahvalnosti za sve ono što je ličnost iz posvete, ili njegovo djelo, značilo autoru u njegovom stvaralačkom razvoju. Ima, naravno, i posveta koje su samo čin prijateljske naklonosti.
Mišljenja sam da će slično razmišljati čitaoci „Menueta s nepopznatim prijateljima“ Olivera Jankovića, da će čitajući lijepe i pametne stihove htjeti da u njima pronađu što više autorove bliskosti sa ličnošću kome je pjesma posvećene. Iako će u većini slučajeva lako to saznati, autorova igra otvorenih karata neće umanjiti draž partije sa radoznalim čitaocima.
Rajko Lukač
