Nebo i zemlja će proći, ali riječi moje neće proći.
– Jevanđelje po Mateju 24:35
U početku beše reč, kaže jedna od najprodavanijih knjiga na svetu. A teško je odabrati početne reči za tematiku koja je ujedno prepoznata i nepoznata autoru, koja je podjednako bliska i daleka. Ta jedna tema se ovde račva u dve teme, vezane opet u jednu.
Prva je autor Geza Šetet. Rođen u Kikindi, deo života proveo u Subotici, a trenutno boravi u Tavankutu, ovaj čovek je strasni slikar, ponosni otac i deda, pobožni čovek i, ono ako ne najbitnije, onda podjednako bitno, strip autor. Ono malo biografija koje mogu da se nađu na netu kažu da je stripove radio za vojvođanske časopise „Jó Pajtás“ i „Hét Nap“, kao i za „Sarajevski Zabavnik“. Za sva tri časopisa je radio što strip kaiševe, što kraće i duže stripove, što ilustracije. Kao slikar je učestvovao na četiri grupne izložbe. Kao samostalni strip autor je na videlo izašao sa dva stripa, od kojih je jedan tema ovog teksta i čije samo ime, „Isus Reč Božja“, vodi u drugu tematiku od pomenutih.
Religija je ovom autoru poznata kao pojam, ali ovom agnostiku daleka za poistovećivanje. Umetnost i književnost su izvanredno blagonakloni verskim temama, pa samo ako uzmemo hrišćanstvo primetićemo toliki korpus dela direktno ili posredno inspirisanih pričama iz oba Zaveta da je nemoguće samo ih sumirati. Međutim, popularna kultura je tu negde na međi. Naime, u savremenom tehnološkom dobu vera nema mnogo prostora za rast. Često se dešava da dela vezana za Bibliju više reakcionarski probaju da istupe na pozornicu pop-kulture, te se rađaju serije i filmovi o hrišćanskim superjunacima, o modernoj deci koja vole Hrista i žive bez greha i sl. I ovi proizvodi su (pre)često loši i više služe kao predmet podsmeha, neretko zasluženo. A s obzirom da su sva dela zasnovana na Bibliji po svojoj prirodi više rekreativna nego kreativna, odnosno više prepričavaju no što nude nešto originalno, teško je naći pravi ugao prilaska datoj temi.
Šetetov „Isus“ je ambiciozno zamišljen projektić u vidu strip albuma na 200+ stranica. U ful koloru i sa mekim koricama. Gro albuma odlazi na Isusovu priču, od rođenja do vaskrsenja i vaznesenja. Prve table se dotiču bitnih delova Starog Zaveta, dok poslednje table govore o Drugom dolasku Hrista i miru na Zemlji.
Stil Šeteta Geze je impresivan. Kada se ovaj strip uporedi sa njegovim slikarskim opusom, čitalac dobija utisak da lista kroz galeriju izloženih umetničkih dela lokalnog slikara naivca. Zaštitni znak tabli Šeteta jesu ljudske figure u centru kadra, koje ga dele na dve uspravne polovine ispunjene manjim kadrovima. Samson, Stefan, Hrist na par mesta, kip Nabukodonosora sa stopalima od gline su par primera ovoga. Kada crtež zahteva, Šetet zna i da uspešno eksperimentiše, kao što je slučaj sa kušanjem Hrista u pustinji, sa zasebnim kadrovima za svaki od četrdeset dana i svaku od četrdeset noći u pustinji. Ovakva kompozicija je retka u domaćem stripu.
Ono od čega pati Šetetov crtež, a što donekle ide u prilog samoj tematici „Isusa“, jeste monotonija stila. Drugim rečima, „Isus Reč Božja“ neodoljivo podseća na mahom dečije slikovne Biblije, gde su priče date sa strane, a ilustracije iz Zaveta zauzimaju većinu strane. Primeri gde crtež iznenađuje i biva inventivan su predstava Boga u prvih par tabli (scene u Rajskoj bašti), primer Sotone koji stoji paralelno sa Isusom nakon njegove smrti na krstu, izgled Nebeskog grada sa krugovima anđela iznad njega, skidanje Hrista sa krsta. Veliki je problem što nedostaje još takvih kadrova, te ogromni delovi priče postaju samo drugačije kadriranje jedne te iste scene – scene Isusa kako propoveda. Ponekad i tri-do-četiri table odlaze na jednu njegovu propoved, gde se kamera samo okreće ili menja poziciju u odnosu na govornika i njegovu publiku. Iako same te scene nisu „akcione“, ovakav nedostatak bilo kakve druge dinamike može da umori potencijalnog čitaoca.
Druge mane su mahom tehničke prirode i zanemarljive, poput grešaka u kucanju i vidljivih tragova procesa rada na stripu (recimo rukom pisana slova jedva vidljiva ispod štampanih, ili konture oblačića vidljive na skicama).
No pravo je pitanje kako se ovaj strip drži u odnosu na ostalu strip produkciju na domaćem terenu? Za početak, nije jedini koji govori o veri i Isusu na neki način. Vere se dotiče i prvi album o Svetom Simeonu, u izdanju Srpske pravoslavne crkve, a i pojedinačni strip autori su se već doticali religije na ovaj ili onaj način (Ivan Stojanović Fiki je, na primer, ikonopisac, a Dragan Bosnić je radio 800 strana stripa „Biblija u slikama: Stari i Novi zavet“). Daleko od toga da će „Isus Reč Božja“ odjeknuti kao neki ambiciozniji projekti na domaćem terenu, ali za prave Hrišćane to nije ni cilj. Cilj je izvući ono najbolje iz Svetog pisma i predstaviti ga kako dolikuje novim naraštajima.
Na kraju krajeva, ovo je Šetetov – možda – najdraži projekat, a da nije prestao da se bavi verom i Hristom pokazuje i njegov drugi strip album, „Knjiga o Jovu“. Šetet je samim tim punopravno zaslužio titulu doslednog strip autora, i ne samo strip autora – doslednog umetnika. Skromnost koja je delom inspirisana verom, delom deo samog umetnika, uspeva da rezonuje iz ovog strip albuma, i mada potpisnik ovih redova ne veruje u Boga i smatra Hrišćanstvo više kulturnom tekovinom nego načinom života, ipak ga dotaknu pomalo scene Isusovog stradanja i naknadnog ustanka, barem izvedene rukom Geze Šeteta.
Za vernike koji ovo čitaju, nabavite album „Isus Reč Božja“ i uverite se sami u crtež i naraciju autora istog. Za nevernike, ali željne stripa na tu tematiku, bacite pogled i možda i sami pronađete nešto vredno hvale. Za samog Gezu Šeteta, jedno skromno „hvala puno“ i želja da se – što bi on rekao, „uz Božiju pomoć“, a pisac ovih redova „ako da sreća junačka“ – uzlaznom putanjom nastavi njegov angažman u stripu, kakve god se teme doticao.
