Iz izvora kanu suza
Očajnička, puna besa
Preda mnom više ničeg nema
Ni poraza, ni pobeda.
Ostale su samo rane
I ožiljci puni bola
Od prepunih čaša
Ne vide se prazni snovi.
Utehu tražim u očajanju, nas u sećanju
Naše trenutke, na smetlištu
Moje nade, u kajanju.
Ne umem da patim
To osećanje mi nije znano
Ne umem da osećam
Umem samo da me boli.
I u bolu sreću nađem.
On me leči, on me hrani
On me drži u životu
A ja tebe sad u kovčegu;
Držim. Naše slike me mrze,
Ja njih, ko i sebe
Ali tebe nikad. Ne znam da te mrzim,
Ko što nisam znao da te volim.
Kažem da ne osećam ništa
Al’ šta je onda u grudima?
U mozgu? U očima?
Šta im se to dešava kad te vidim?
Možda je samo bledi refleks,
Jer muško ne ume da voli
Ume samo da greši i svoje greške
Prepisuje drugima.
Al’ ja nisam muško
Niti sam sa ovog sveta.
Ja sam niko i ništa,
Jer ja ne postojim.
