Siv je dan, neka težina lebdi nad gradom, težak korak mašina guta zvuke. Misli se guraju u ušuškane maštarije o suncu i plavom, o mirisu drveta i bojama svežeg i novog. Stara kaciga zime već je preteška za ovako mučno vreme. Senke ljudske ne vide od inja u dušama.
Uz kafu ispijam kap lepote, gutam jednu žudnju, želju, san. Puštam da mi se toplina razlije po krvotoku, da me obuzmu žmarci, da mi srce preskoči i uskoči u usta. Sa usana ne skidam crveni osmeh, nemam ogledalo, vidim da mi lepo stoji dok se ogledam u magli tužne ulice.
Moji koraci su od sedam milja. Ispod kože nosim telo prve mladosti, a na glavi krunu voljene. Patnju sivog dana motam u dim cigarete i duvam je u oči starice prolaznice. Meni je proleće u januaru…
