18. Januara 2020. | 16:25
Početna / Magazin / Olga Tomović: Povratak viteza

Olga Tomović: Povratak viteza

Imala sam tu privilegiju da lično upoznam Sašu Micića – Monegorijasa, da pišem o njegovoj magiji Beograda prenesenoj na platno sa koga diše uvek vrelo, a sada imam potrebu da napišem i nekoliko reči o čoveku iza platna. Jer, šta je to slika, ako ne čovek od koga se rađa.
Vreo je dan, Knez Mihajlova je prepuna turista, kaldrma je usijana, a tu je i njegovo novo platno, još miriše na boje i u stopu prati vreme, sija iz njegovih ruku kao osmeh. Bitka koja se kuva u toj kuhinji unutrašnja je. Na tom platnu je zbir onih ratova koje umetnik vodi bez reči, ali sa četkom kao oružjem i ekspresijom. Suma je to njegovih proleća, leta, kiša i zima na asfaltu. Sam protiv grada koji ga voli i koji ga jede.

Rastrzan između zahteva i mogućnosti, Saša se bori na svim frontovima samo četkom. Atelje mu je uvek otvoren, od nastanka ideje, do kompletne vizije, upakovane i dotegnute, ponekad je mnogo vremena, ali neretko samo koji tren. Beograd je samo scena koju on posmatra unutrašnjim okom, tumači je, preživljava, pa je razlaže i sastavlja sa ličnim doživljajem, a onda nastaje magija.
Svaki svetli grad je imao svoje velike slikare, one koji su ga uklesali ili oslikali za generacije, a po čijim će ih delima pamtiti, ne samo njih, već i trenutke u kojima su dela nastajala za večnost, jer takva večna dela pronose sa sobom i momente večnosti u vremenu koje nemilosrdno jede materiju. Duh koji je u takva dela utisnut jedina je prava večnost. Jednu od takvih večnosti nosi i Saša, ali u vremenu kada je sve prolazno i svaka različitost potkresana do savršene kocke. Jer, Sašina platna ne liče ni na jednu turističku razglednicu, nisu komercijana, nisu dovoljno mala da stanu u kofer prosečnog turiste i nisu dovoljno jasna da se mogu bez ustezanja prezentovati na zidu dnevne sobe, negde u Milvokiju, kao dokaz da su baš oni posetili prestonicu predaka svojih.

Ne, ne, ne. Sašini beogradski tramvaji gaze paukovskim nogama preko bara izlokanog asfalta, a to nije utegnuta slika grada koji se korpca da stigne u dvadeset prvi vek metroom i vodengradom, velelepnim bogomoljama, grotesknim tržnim centrima i pevajućim fontanama. Baš tu sliku bi prosečna kocka rado stavila na prosečan zid svoje nadasve prosečne dnevne sobe u Čikagu. Taj prosek je ono što gradski oci traže od velikog umetnika da bi mu dozvolili da izlaže i prodaje na prometnoj turističkoj magistrali, u Knez Mihajlovoj ulici i njih kao da vređa izuzetnost, oni kao da ne bi da imaju jednog Monegorijasa, već gomilu printera i kopista, jedan za deset, ali deset prosečnih.

Saša sedi prilično uzbuđen u “Kafe Beogradu” i strepi od današnje audicije za nove dozvole u Knezu, kaže mi kroz osmeh: “Opet će tema biti Beograd i opet će da treže što vernije, samo što vernije.” A ja kažem njima neka onda uzmu fotoaparate, telefone i kamere i neka sličkaju dokle im volja verno, pa neka onda to fotošopiraju i isprintaju, pa urame u jeftine ramove. Šta će njima slikari, umetnici, četke, boje, mirisi ulja i duša, šta će im sve to kad je tehnologija napredovala. Ako im fali koji slikar, onako folklora radi. Neka plate glumce da sede na klupicama ispred gotovih printova i onako mašu praznim četkama…za njihove turiste dovoljno, ili su oni podcenili turiste, ili nam pune grad pogrešnim turistima, ili su promašili smisao slikarstva potpuno.

Beograd je naš grad, Sašin, moj, vaš, srpski i svi ga imamo u našim dušama ovakvog i onakvog, kroz istoriju ličnu i kroz istoriju civilizacije u kojoj se razvijao, pa nestajao da bi ponovo nicao. Ne stojimo mi sada na temeljima prosečnog, sazdani smo od onih iskri izvanrednog koje su preživele sve pokolje i razaranja ovog junačkog Beograda. Među tim iskrama posebnosti od kojih bi trebalo graditi budućnost je i Saša Micić – Monegorijas, vitez sa četkom, borac za ideju o večnom gradu. Kroz crvenu i jarko narandžastu, kroz purpur i zlato sunčevih zalazaka iza “Pobednika”, onog pobednika koga tu postaviše neki drugi pobednici, ali za Beograd koji se uvek nasmeje poslednji.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Olga Tomović

Olga Tomović
Rođena 1969. u Beogradu. Život joj je obeležila muzika i politika, umetnost i realnost, stvaranje i razaranje. Diplomirala je violinu na FMU u Beogradu, a takođe i žurnlistiku na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Beogradu. Pisanjem se bavi od najranijeg detinjstva, a piše kao što svira - srcem, iz srca i čiste emocije. Glavni je urednik i lektor na portalu Konkretno.co.rs, gde objavljuje svoje priče, pesme u prozi i kolumne. Autor je romana „Lav i Ruža“ i zbirke priča „Bajke o bogovima, vukovima i ženama“ , oba u završnim fazama pred objavljivanje.