Anja Hvala na lepim željama…Predivno, nadam se da je pisana mislеći na mene…
Oran: Blago onome ko Vas zauze, baš.
Anja: Kako ste ?
Oran: Pa ukoliko zanemarimo upalu tetive usled prevelike fizičke aktivnosti, odlično! (ja i moje mršanje!)
Anja: Kakve tetive? Ahilove? Vežbali ste skočni zglob? :)
Oran: E, dobro me podsetiste, moraću da namažem neki biofriz, za čas.
Anja: Hajte, ali nemojte dugo…
Oran: Ma eto, čas…Biofrizirao sam se. :) Sitnica, ali što zna da zeza…Baš!
Anja: Čoveče, pa ne radite vise od 10 čučnjeva u tim godinama !!!!!
Oran: Gledaj ti nju!
Anja: :) Pa ume da bude opasno, polako sa tim.
Oran: To mi je rekao i moj fizioterapeut…kaze da je bolje brzo hodanje od trčanja…:) Pa nisam dozirao, to je očigledno.
Anja: Niste, preterujete, a posle samo kukate, kao neka baka.
Oran: Odmah sam krenuo sa stazom dugačkom…a ona je podugačka…više od pet kilometara, sigurno. Kao deda!!! :)
Anja: Da Vas pitam nešto…
Oran: A na kom sada sajtu pravite profil? Samo izvolite.
Anja: Sada na sajtu Oran :)
Oran: Ma nemojte mi reći.
Anja: Jeste li onu pesmu pisali…? Znate već…
Oran: Koju pesmu? Šta ja to znam? Zašto ste tako tajanstveni?
Anja: Pesmu onu od danas. Sumrak sreće.
Oran: Pisao sam je. To je moja pesma, da
Anja: Znam da je Vaša, ali je li odavno pisana ili skoro?
Oran: Pa pisana je toga trena.
Anja: Svaka čast…primetila sam da često upotrebljavate ono…mračni grad.
Oran: Pa hvala…nisam napisao pesmu par meseci sigurno…bar za odrasle…a evo, za par dana tri komada…Da, i ja sam to danas primetio…mračan grad…Zaista mi je mračan…zato i pominjem odbljesak od beline Vaših zubića…
Anja: A otkud Vam to da su beli? Možda su žuti od cigara?
Oran: Zamisljam Vaš osmeh i odmah je sve drugačije, nije više mračno u gradu. Pa nemam pojma, ja sam umislio da su beli…i tačka…
Anja: Pa dobro, kako Vi kažete.
Oran: Danas sam se čitav dan smeškao…prosto mi je bilo smešno koliko se smeškam.
Anja: Kao lud na brašno :)
Oran: Pa sam onda razmišljao u globalu…koliko neka osoba može pomoći drugoj osobi da se oseća bolje, poletnije, mlađe, željenije, da podigne nivo samopoštovanja i vrednosti…Kao lud na brašno…eto još jedne izreke moje, koju baš i nisam skorije upotrebljavao. :)
Anja: Osećam da sam Vam pomogla malo u tome i drago mi je zbog Vas, zaista…vidite da nije potrebno puno.
Oran: Pa nivo svega toga kod mene je uglavnom na visokom nivou, ali ipak, ovo je sada još viši nivo koji je izuzetno dobro osetiti. Nije, zaista. Potrebno je samo to…i ništa više.
Anja: Hvala mi :)
Oran: Hvala Vam.
Anja: Čokoladica :)
Oran: Pa ja bih pre rekao da ste bombonica. Puna kesica bombonica!
Anja: Ma ne to.
Oran: Nego? Ne jedete valjda opet čokoladicu?!
Anja: Nego kao hvala Vam, a ja bih trebala: nema na čemu (ali nećem to nema na čemu, već čokoladica :) )
Oran: Hm. Dugujem Vam čokoladicu?
Anja: Pa da :) Jednu malu.
Oran: Dogovoreno.
Anja: Šta Vam se to desilo sa tetivom?
Oran: Pa kako mi je rečeno – upala.
Anja: Pa kako ste se upalili? Ko Vas je upalio da mi je znati samo..
Oran: :) A ko je Vas osvojio, zauzeo, da mi je samo znati…
Anja: A ko je Vas zapalio??? Ko?
Oran: A Vas zauzeo, ko??? Kako provedoste dan…bi li neki ispit?
Anja: Bila u gradu celo poslepodne.
Oran: Šta ste radili u gradu?
Anja: Šetala se sa dečkom :)
Oran: Pa sigurno ste se malo i ljubili, je li?
Anja: Dosta.
Oran: Ne moze dosta…A poljupčić neki pao, a? Mora da jeste.
Anja: Neću Vam kažem :)
Oran: Ali ne onaj pozdravni…formalni…neki kasnije…onaj baš. Jeste, znam.
Anja: Onaj jezikom….?
Oran: Priznajte!
Anja: :)
Oran: Pa nebitno…s jezikom ili bez…Pao, je li?
Anja: Pa bitno je, ne znam na koji mislite…ima tu više vrsta.
Oran: Pa valjda može neko da se ljubi a da ne trpa jezik drugom u usta! :) Ja više preferiram usne…one su mi vrlo senzualne…eventualno vrh jezika..i malo sa strane…:)
Anja: :) Onda ste zaboravili kako se to radi…trebate malo da obnovite lekciju :)
Oran: A kad krene jezikom…to mu je već seks, po meni…jer iza toga ili ima seksa ili ja umirem :) Pa prisećam se kako je to nekada bilo…Eh.
Anja: Obnovite, molim Vas, da ne zaboravite. Zbog Vas Vam to kažem. Da znate o čemu pričate :)
Oran: E, baš Vam hvala…ali teško to da se desi…baš. Pa znam…kažem da se prisećam. No, nemojte da me zamajavate…Bilo ili ne?
Anja: Čoveče, sećate li se prvog ljupčića? Sećate li se (bilo je pre ko zna koliko godina)?
Oran: Sećam se odlično…bio je užasan.
Anja: hi hi hi
Oran: No, opet Vi skrećete… Ljubiste li se????????
Anja: Kakvo je to pitanje sad? Pitam li ja Vas je li se vi ljubite sa Vašom dragom? Svašta…
Oran: Pa lepo…valjda je lepo ljubiti se? Pa niko Vam ne brani. Svašta da, ali zato što Vi ne odgovarate na jednostavno pitanje.
Anja: Zato što uvek zapenite za nešto i nećete dalje dok ne dobijete odgovor…
Oran: Naravno da neću.
Anja: Intinmo je.
Oran: Ovo nije slika(koju više neću da tražim), nije ništa slično…samo obično pitanje…Ih, intimno.
Anja: Meni jeste. Možda Vama nije jer se ne tiče Vas, ali meni jeste.
Oran: A kad se ljubakate pred masom prolaznika onda nije intimno?!
Anja: Privatna stvar :)
Oran: Ijaoooo, pazi je sad.
Anja: Ko se ljubaka pred masom?
Oran: A šta kažu slučajni prolaznici…Kakva intima! Pa možda ne masom, ali mora da ima nekoga u blizini.
Anja: Ma ko se ljubi pred prolaznicima? Šta je Vama?
Oran: Pa Vi valjda…
Anja: Ja?
Oran: Ja se ne ljubim, to znam sigurno. :) Pa zašto ste se onda našli sa dragim u gradu?
Anja: Da se vidimo, prošetamo, ispričamo…tako.
Oran: Svašta. I ne poljubite se?
Anja: Svašta…pa bilo je ljudi oko nas.
Oran: C, c, c.
Anja: Samo sam ga uštinula za pozadi :)
Oran: Pa ima li neko šetalište, zeleniš, basta, separe, neki intimni kutak…park..Bezveze. Onda Vi niste tako slatki kao što pričate…baš.
Anja: Biće da nisam :)
Oran: Da ste slatki, bili bi slatkiš…a da ste slatiš..zna se šta se radi sa slatkišima…Slatkiši se ne gledaju, ne šetaju se, ne priča se sa slatkišima…i…:)
Anja: Ovako, ako hoćete baš da znate, bili smo i kod njega, sami.
Oran: Zamislite situaciju…
Anja: Kakvu situaciju?
Oran: Podarim ja Vama onu čokoladicu…A Vi je gledate, pa šetate je gradom, a onda na kraju sednete da popijete piće, izvadite je, stavite je preko puta sebe i pričate…još biste mogli i piće da joj poručite…:) Sami?! Kako sami?!
Anja: Sami kod njega :)
Oran: Auh! Pa šta ste tamo radili?
Anja: Svašta baš.
Oran: Znam…to me već ne interesuje…Ali garant da se niste ljubili.
Anja: Neću da Vam pričam, upalili ste se skroz :)
Oran: Verujem, dosta! Ne interesuje me i nisam se uopšte upalio…nije za mene uopšte inspirativno kad ste Vi u pitanju.
Anja: A, da, ja Vas samo inspirišem za pisanje…
Oran: Nekako mi dođe…pa skoro kao kad izgubim nešto što sam sanjao da imam. Nešto lepo…nešto divno…nešto što želis čitavnog života. Baš.
Anja: Na šta mislite to ?
Oran: Na zamajavanje. :)
Anja: Opet on. Vi to namerno radite?
Oran: (ovaj smeh je veštački napisan, primorao sam sebe) Pa namerno, da.
Anja: Zašto tako?
Oran: Pa da bi uvek, u svakom trenu znali.
Anja: Prvo napravite sve…toplo, toplo, pa onda ledenom prelijete.
Oran: Pa postavite ovako situaciju…Sve što Vi pričate je tačno…a nije…i ništa ne bude od onoga što možda želite…
Anja: Neću da Vas slušam. Neću.
Oran: I kakvo bi mišljenje imali o meni???
Anja: Umete da mi pokvarite veče kako Vi to samo znate.
Oran: Ma nemojte mi reći…A Vi sa Vašim svaštarijama? Radili smo svašta…Ma nemojte mi reći! A jeste li se ljubili, draga moja?
Anja: Možete li Vi jedno samo veče da budete ok i fini?
Oran: Jeste li se ljubili?
Anja: Da.
Oran: Ne verujem.
Anja: Milion puta.
Oran: Ma ne…danas, u stanu.
Anja: Svakuda.
Oran: Danas, u stanu.
Anja: :)
Oran: Jeste li?
Anja: Da, rekoh Vam. Da. Da. Da. Da. Da, naravno.
Oran: Dosta!!!
Anja: Srećni?
Oran: Pih!
Anja: Pa tražili ste.
Oran: To je sigurno bio neki bezvezan poljubac…Nikakav.
Anja: Kako hoćete…a jeste li se Vi ljubili danas sa Vašom dragom?
Oran: Nisam.
Anja: Ne verujem Vam.
Oran: To nekada, ali izuzetno retko…baš. Kažem Vam, ja ne znam ni da li znam da se ljubim više.
Anja: Ono kao pred ljudima..:)
Oran: Da, da…izađemo i ona se skine…pa kad se skupi masa, onda se ljubimo. :)
Anja: Ona je striptizeta?
Oran: Pa bila dok ja nisam lupio šakom o sto. :)
Anja: Auuuuu.
Oran: Da, da…kad ja lupim, tu trava više ne raste. :)
Anja: Rasla vam je trava na stolu?
Oran: Ma da, šta ćemo kad volimo zelenilo u kući. :)
Anja: Znate šta sam primetila?
Oran: Sada onaj deo stola koji je pretekao služi samo za ručavanje.
Anja: Pišete kad mene nema.
Oran: Pišem, da. A šta drugo da radim???
Anja: Ljubakajte se sa Vašom…ili radite već ko zna šta.
Oran: Pričati sa nekim posle Vas je izgubilo smisao…Ljubakati se – takođe…a raditi ko zna šta radim i inače…pa makar malo vremena odvojim za sebe…baš.
Anja: A kako se Vi ljubite sa Vašom inače? Ne kad ste na njenom poslu…
Oran: Pa nikako, rekao sam. Ne kažem da je to u redu, ali tako je, uglavnom, najčešče.
Anja: Baš nikako, ili nije baš nešto…?
Oran: Uostalom, zašto bih samo ja insistirao na tome, niko njoj ne brani da mene ljubi.
Anja: A ona ne nasrće na Vas inače?
Oran: Nije odgovornost samo na meni.
Anja: Ne zelim dalje.
Oran: Pa i bolje, zaista je bezveze. Ne želim ni ja dalje.
Anja: Nemojte dalje :) Nema dalje. Tu ste? Viktorija. Tu ste?
Oran: Tu sam. Gde ste Vi?
Anja: Pričala sam sa dragim.
Oran: Aha. Pa nastavite…
Anja: Glupo mi je da slušam kako se Vi mazite sa dragom, baš mi je trulo i bezveze to.
Oran: Nema ljutnje…zna se ko ima prednost.
Anja: Zato ni ne pitam.
Oran: Pa ne bih ni ulazio u pojedinosti…uostalom, pojedinosti i ne postoje.:)
Anja: Jes :)
Oran: Nego, šta veli Vaš dragi?
Anja: Ne znam ni ja više. Ne znam.
Oran: Šta veli? Pa zaprosi li Vas?
Anja: Odavno, ali on misli da ja neću.
Oran: A šta Vi miliste?
Anja: Ja nisam još odlučila. Mislim da jesam, ali nisam. Nisam. Još sam dobila kompliment da sam nezrela :)
Oran: Aha. Pa ako ga volite, udajte se…sada ili malo kasnije, svejedno je.
Anja: Videćemo, videćemo.
Oran: Ma nema tu šta mnogo da se gleda.
Anja: Mora sve da se gleda.
Oran: To je vrlo prosto…samo je pitanje dana, ukoliko ga volite…da li će biti danas, za mesec, šest, godinu ili dve.
Anja: Neću posle da se razvodim i ostalo.
Oran: Gle, ona vec razmišlja o razvodu.
Anja: :) Pa da ne dođe do toga, mora se sad dobro promisliti.
Oran: Aha. Mudro.
Anja: Ali, videćemo još, kao što rekoh. Ima vremena.
Oran: Da, jasno. Samo ne bi valjalo da to vreme trošite sa nekim ko nije Vaša budućnost…kradete vreme…i sebi i njemu…više njemu, ako je istina da ima toliko. Nije pošteno, a ni humano. Koga će on naći u nekim poznijim godinama?
Anja: Čovece, prebacili ste se na sebe :)
Oran: Ne, ne…nema nikakve veze sa mnom. Pominjali ste trideset i neku brojku preko 5…Ima puno godina a nije oženjen…nije lepo prema njemu da ga zavlačite…Treba da zasniva porodicu, da dobije decu…Da deci bude otac, a ne deda. Razumete?
Anja: To sam mu i ja rekla. Razumem. Jeste, ali uvek sam ja ta koja razmišlja da ne povredi druge, a druge baš boli briga…
Oran: Vi treba da gledate sebe, a ne druge.
Anja: Ali uvek druge stavljam ispred.
Oran: Vi budite dobri, a ostali kako hoće.
Anja: I to je počelo malo da smeta.
Oran: Razumem, i to baš kad progovoriste sa mnom. Šmrc. Pa gde sam onda ja…Iza Vas? Do Vas? S boka?
Anja: Pa sad, čoveče šta to pitate…bolje da ne znate. Biće Vam lakše :)
Oran: E, hvala. Sada znam gde sam….Eno ste, vidim Vas! (hvala onome što izmisli teleskop!) Vidim jednu zvezdu udaljenu hiljadama svetlosnih godina…a ipak sija, i to baš!
Anja: Vi ste divni.
Oran: A čini mi se, mada je to nemoguće, da se osmehuje…čak i da mi s vremena na vreme namigne.
Anja: Ne čini Vam se, tako je. Smeška se sve vreme.
Oran: Ma čini mi se.
Anja: Ali kad se svađamo, ljuta je i neraspoložena
Oran: Auh. Zar može i takva biti?
Anja: Može, verujte. Dešava se jednom nedeljno.
Oran: Auh.
Anja: Znate, one platonske svađe…
Oran: Koji je to dan, recite, pa da je ne gledam tada. Ah, te…znam, sećam se.
Anja: Ovako, prema nezvaničnim podacima…svađamo se četvrtkom, petkom ili subotom.
Oran: Zanimljivo. Koji je danas dan?
Anja: Danas sunčano, nema oblaka.
Oran: Odlično.
Anja: Ali kako se bliži vikend, postaje napeto.
Oran: E, jesam li Vam pričao za iskustvo sa ovih prostora moje bliske osobe? Da, oseća se u vazduhu. Miriše.
Anja: Niste mi pričali. Recite.
Oran: Dakle…Ali bez obzira na nju…ono za potrebom ženske osobe bliske…Stoji, stoji, i stoji baš. Ne kaže naš narod džabe da krv nije voda. Dakle…Dve godine se dopisivala sa nekim tipom…Zacopala se..mislila je da će svašta tu biti…
Anja: I?
Oran: I taj tip joj jedoga dana saopšti sledeće…E, vidim da si super lik, neću više da te zavlačim…Ja sam žensko…imam potrebu da se pretvaram da sam muško, izvini.
Anja: Ozbiljni ste ili zezate?
Oran: Najozbiljniji A njena bliska osoba takođe…blizu dve godine se dopisivala sa nekim…samo sto je njega i videla (ne uživo)…zacopala se…mislila da je to čovek njenog života…
Anja: I?
Oran: Imala strahovito velika očekivanja…I on ode u inostransvo i nije više pisao…možda par puta.
Anja: Strašno, a otišle joj 2 godine.
Oran: Kaže da je to za nju bilo poptpuno i apslolutno neshvatljivo. Da. Inače, sada nije u vezi.
Anja: Pa ima vas svakakvih :) Idem ja, moram, nije do mene. Nastavimo. Ok?
Oran: Pa znam. Zato Vam ovo i pišem. Laka noć…pa-pa
– nastaviće se –
Četrnaesto poglavlje elektronske i do sada neobjavljivane knjige Zorana Todorovića „Oran i Anja“
Ako neko pomisli da je vredno štampanog izdanja, može se slobodno obratiti autoru romana, tj. meni. Uživajte u nastavcima (ako možete i ako ste uopšte i ovo poglavlje pročitali :)
