Anja: Oko…ceo dan mislim na Vas…od kad sam se probudila, ne izlazite mi iz glave…desconocido…prevedite, značilo bi mi…koliko puta je samo danas slušana…Mislim na Vas. A iza ovih reči mnogo mnogo toga…Toliko. Pozdravljam Vas…
Oran: Draga Anja, rekao bih Vam puno toga, ali ne smem da se otvorim i to me toliko sputava, kao brana nadolazeću bujicu. A bujica huči, pritiska i udara svom silinom…Kad sam u kontaktu sa Vama…pa sada mi je jasno kada nekom proključa čitavo biće…E, pa otprilike, ja to stanje osećam, samo još ne pokazujem, bar se nadam…Trudim se za okolinu da budem normalan, ali mi to sve teže pada…Malo se i stidim što sam ovako slab sada, pošteno da Vam kažem…Onako juče da nastupim, kao neki balavac…Potpomoglo je to i pivce, naravno, ali opet…nisam Vam to trebao uraditi…Nadam se samo da Vi niste Vi i da se sada slatko smejete meni….Ali zaista, sve kad se zbrčka, sva ova emocija, i time bih zaključio…Jedna je od najjačih do sada. Vi ste mi putem ovih slovaca, što bi jednom razumnom čoveku bilo strašno smešno kada ne bi bilo strašno žalosno, postali…Recimo, kao zvezda nebu, kao plavetnilo okeanu, kao zenica oku, kao ukus soku. Ovo je sve rečeno sa dosta, dosta opreza i uzdržavanja…sve biranim zdravorazumskim rečima…E, zamislite onda šta je tek u meni. Što se tiče pesme, čini mi se da je u ovoj pesme toliko osećanja da bi ono moglo da prekrije čitav nebeski svod. Hvala za pozdrave, pozdravljam i ja Vas, bašš. Pa – pa.
Oran: Mislio sam da će Vam danas biti prvi dan…pa rekoh da poželim uspešan radni dan :) No, onda sa malim zakašnjenjem…Neka Vam je uspešan radni dan i ovaj i svaki sledeći…da Vam bude lepo na poslu i tako to…sve najbolje jednstavno. Što se tiče nedostajanja…o tome ne smem ni slovce da počnem da pišem…plašim se šta ću napisati…mudro ću to preskočiti. I Vi sve što Vam se dopada posmatrate u odnosu na hranu…njam, njam…Pa kad je tako, Vi mora ili da imate strašno dobar metabolizam izgleda…Ili…:) Inače, dobro sam…tu sam…bolje je…Koristim svaki trenutak da odmorim i da se što pre oporavim kako bih što pre opet trčao…:) Krećem danas i sa vežbicama polako…mislim da ću uprkos povredama i neplaniranom zastoju ispuniti zacrtani plan. Ne kajem se zbog izjave, samo me je malo sramota…A ne bi je ni bilo da me ono pusto pivo nije ohrabrilo…A posle kad je krenulo…mada, svašta sam jos želeo da napričam, ali to je već bilo jače i od piva. I tako, mogao bih pisati ovde još čitav roman…o tome i sličnome…ali…. Bolje da ćutim. Pozdravljam Vas do neba, do zvezda a i dalje…Baš. Pa-pa
– nastaviće se –
Dvadeset deveto poglavlje elektronske i do sada neobjavljivane knjige Zorana Todorovića „Oran i Anja“
Ako neko pomisli da je vredno štampanog izdanja, može se slobodno obratiti autoru romana, tj. meni. Uživajte u nastavcima (ako možete i ako ste uopšte i ovo poglavlje pročitali :)
